Као дете је дизала поглед чим чује звук хеликоптера, пратила га је погледом, све док год може да се у даљини разазна. Данас, сећајући се тог периода, двадесетосмогодишњи потпоручник Јелена Стевић седи у кабини војног хеликоптера и ради посао о коме је маштала.
Свршени је полазник Војностручног оспособљавања за резервне официре рода авијације, успешно је савладала селекцију и летачку обуку у 890. мешовитој хеликоптерској ескадрили и добила „летачки знак“, чиме је постала прва жена по моделу који је Војска Србије отворила за цивиле.
Срећемо је на Војном аеродрому „Пуковник-пилот Миленко Павловић“ у Батајници. Хеликоптер управо полеће са писте, други му улази у путању са наше тачке гледишта. Њене колеге су у ваздуху, а она повремено подигне поглед ка небу.
Каже се: Ако на земљи знаш за пет, горе ћеш знати за три
– Обука је комплексна и изазовна за сваког кандидата који жели да се бави овим послом, без обзира на пол, јер захтева много знања, дисциплине и вештина – говори нам потпоручник Јелена. – Сваки лет тражи велику одговорност, добру припрему и концентрацију, као и способност процене ситуације и доношења одлука у правом тренутку. А што се тиче тога што сам жена, то ми не представља препреку, нити то тако доживљавам, већ, напротив, то ми је додатна мотивација. Машина не препознаје да ли њом управља мушкарац или жена.
Изнад нас поново прелеће хеликоптер. Она га погледа кратко, па настави:
– Нови модел обуке разликује се од других по томе што сада могу да се пријаве и кандидати који су завршили цивилне факултете и имају минимум 240 ЕСПБ бодова. Пролазимо исту селекцију као и кандидати са Војне академије.
Јелена је завршила биологију на Природно-математичком факултету.
– Када сам завршила мастер студије, појавио се конкурс и пријавила сам се. После много година, указала се прилика да радим оно што сам одувек желела.
Није јој жао што се неће бавити оним што је студирала.
– Да нисам завршила факултет, не бих могла да будем овде. Све има своје место у животу – каже.
У ваздуху се не ослањамо на емоције, већ на процедуре
– Примљена сам са 26 година, ухватила сам последњи воз – кроз шалу говори Јелена. – После пријаве упућени смо на медицинско-психолошку процену. Ми који смо прошли отишли смо на двонедељну обуку у 63. падобранску бригаду у Нишу. После те обуке имали смо два падобранска скока, а онда смо се вратили овде и почело је селективно летење. Имала сам десет сати летења на школско-тренажном авиону „утва 75“. А онда смо прошли још једну селекцију после које смо отишли на Војну академију. Током прва три месеца имали смо основну војничку обуку, док смо у наредна три савладали летење у ескадрили. Тада сам добила први официрски чин – потпоручника и вратила се у јединицу где сам наставила обуку.
Гледамо хеликоптер Airbus H145. Јелена тек треба да савлада како њиме да управља. Тренутно лети на хеликоптеру „газела“.
– У овом послу морамо константно да доказујемо знање и способности, да будемо бољи из лета у лет. Мој циљ је био да створим сигурност у сваком лету. Припрема је најважнија, јер у ваздуху нема времена за размишљање. Каже се: ако на земљи знаш за пет, горе ћеш знати за три. Морамо увек бити корак испред летелице, да знамо унапред шта следи. Посао пилота тражи доста одрицања, потребне су велика одговорност, припрема, велика концентрација, процена ризика, процена ситуације, то је нешто што мора да одликује сваког пилота, као и смиреност у стресним ситуацијама и оно најважније – тимски рад и дух.
Јелена се припрема пре сваког лета.
– Онако како се припремимо на земљи тако ћемо одрадити у ваздуху. Полећемо тек кад добијемо податке о временским условима. Прича се не завршава кад се спустимо на земљу. Тада сви заједно анализирамо летове који су били тог дана, размењујемо искуства и утиске, шта смо могли да урадимо боље и на основу тога стичемо искуство за наредни лет.
Ноћ – најзахтевнија
– Ноћно летење је најизазовније, а и најзахтевније – каже Јелена. – Ноћу има мање оријентира, па се пилот више ослања на инструменте него на оно што види напољу. Светлосни оријентири могу да заварају, да делују ближе или даље него што јесу. Зато је важно пратити инструменте. За ноћно летење потребне су добра припрема и оријентација у простору.
Јелена говори како се осећала када је почела да лети сама
– Страху није место у овом послу, као ни паници. У почетку сам више осећала страхопоштовање него страх. Временом сам научила да то превазиђем кроз знање и одлуке које доносим током лета. Када се појави проблем, он се решава корак по корак. Не ослањамо се на емоције, већ на процедуре. Ниједног тренутка нисам помислила да нећу успети, фокусирана сам на напредак и учење. Током обуке научили смо да доносимо брзе и исправне одлуке под притиском.
Каже да су јој највише помогле колеге.
У овај посао увели су ме авантуристички дух и љубав према отаџбини
– Тимски рад је у овом послу пресудан. Пилоти, контролори летења, техничари морају да размењују прецизне информације. И најмањи неспоразум може довести до озбиљних последица.
За Јелену је најлепши тренутак кад се одвоји од земље.
– Тада све изгледа ситно, нема гужве, нема буке. Хоризонт је бескрајан и јавља се осећај слободе. Летела сам изнад Срема, Баната и Бачке. Мене је у овај посао увели авантуристички дух и љубав према отаџбини. Препоручујем га свим младим људима који воле своју земљу и маштају о летењу. Овај посао спаја дисциплину, храброст и одговорност.
Отворене капије војних аеродрома
Сви који желе да се ближе упознају са позивом војног пилота, имаће прилике да то и ураде 16. маја када ће капије војних аеродрома „Пуковник-пилот Миленко Павловић“ у Батајници и „Наредник-пилот Михаило Петровић“ у Нишу бити отворене за јавност. На манифестацији Отворени дан грађани ће бити у прилици да разговарају са војним пилотима, да изблиза виде неке од најмоћнијих и најновијих ваздухоплова Ратног ваздухопловства и ПВО Војске Србије и да се фотографишу.
Вечерње новости