Српска православна црква и њени верници обележавају Свете мученике Трофима, Саватија и Доримедонта, због патње коју су преживели у име Исуса Христа и хришћанства.
У време римског цара Прова у Антиохију, из друге земље допутовала су два страна, правоверна човека, Трофим и Саватије. Они нису остали имуни на ослепљеност и погибију многих душа, због чега су изговорили молитву због које су их бичевали, бесили, кидали и стругали им месо, потапали им ране сирћетом и сољу, ребра им палили свећом и на крају им главе одсекли мачем.
– Боже, ти си речју својом из ничега саздао сав свет, и створио човека по образу свом. Погледај с неба и ишчупај људе ове из руку противника – изговорили су они и одбили да приносе жртве идолима.
Чувши то, мучитељ Дионисије рече: „Узалуд је твоја нада, и ништавне твоје помисли: јер ко ће с неба доћи к теби и избавити те од ових страдања? Стога ти саветујем: принеси боговима жртву, па ћеш помоћи себи“.
Светитељи су то одбилии, уз објашњење да се неће одрећи истинитог и правог Бога.
– Погледај с неба, Боже мој, и избави ме од замке безакоња, јер си ти, Господе, трпљење моје. Мој Христос је са свима који га истински призивају. Он се и од мене не одваја. А очигледан знак Христове присутности са мном јесте то што лако подносим муке које природа људска не би могла подносити да јој сам Бог не помаже – рекао је Трофим.
У Синаду је чак постојао и сенатор и први саветник, Доримедонт. Он је био побожан хришћанин, али је то прикривао из страха од мучитеља.
Када су сазнали, наредили су да наложе огањ под светим мучеником и бацили га на жеравицу. Међутим, он је по њему ходао као по црвеном цвећу, радујући се у страдањима својим и показујући готовост да претрпи за Христа и најљуће муке.
Чак су и пустили звери на њих, али су оне моментално постале кротке и послушне.
Видевши такво чудо, сви се присутни људи удивише и познаше силу истинитог Бога и Спаса нашега.
Једино безакони мучитељ није хтео да призна Христа, а његове слуге је називао волшебницима. Затим је наредио да мученицима одсеку главе мачем.
Прави верници би према мишљењу цркве на овај дан, знајући за тортуру кроз коју су прошла ова три мученика, требало да се радују њиховим патњама и тортури кроз коју су прошли и из тога изашли јачи – са вером у Бога.
Иако звучи застрашујуће радовати се нечијој патњи, али они који схвате право значење овог захтева, према хришћанској вери, живеће у срећи и блаженству.
24седам