Био сам тада четврти разред. Учитељица је тог дана на час дошла с великом кесом и из ње извадила двадесет и једну боцу испуњену некаквом геластом масом. Сваком од нас је дала по једну и рекла да на сто испред себе истиснемо садржај из ње. Чини ми се да је у том тренутку свако погледао друга до себе у клупи, и није нам требало више од секунд да с великим узбуђењем приoнемо на посао, весело се кикоћући нереду који правимо. Завршили смо за мање од минут. А онда је учитељица рекла да покушамо то све што смо исцедили да вратимо назад у боцу. Наравно да смо покушали. И наравно да нисмо успели. Само смо направили већи неред.
Кад смо после извесног времена сви одустали од покушавања да вратимо ствари на старо, учитељица нас је погледала и рекла: „Видела сам како сте лако и брзо, без имало размишљања кренули да цедите боце, несвесни нереда који на тај начин правите. Так кад сте ствари покушали да вратите на старо, схватили сте да то није могуће, да је неред настао много лакше него што ћете га поправити. Исто је и с речима које изговарате – кад их једном изговорите, то не можете вратити, а све оно што су изазвале, тешко ћете променити.”
Ово је лекција из основне школе коју сам најбоље запамтио и најважнија коју сам у животу научио.
Зелена Учионица
