Омиљено освежење у врелим летњим данима за многе је хладна лубеница. Иако је због своје сласти често поистовећујемо са воћем, ова биљка ипак спада у ред повртарских култура. На изглед скоро је свака иста, а унутра – како која. Породица Мајсторовић из села Качулице код Чачка узгаја лубенице годинама унзад, па њихово деценисјко знање ретко кад омане.
– Иако код Срба важи правило да лубеницу и жену не можеш никад са сигурношћу изабрати, већ само потрефити ипак за ово прво постоје одрђене „цаке“. Најбољи начин да се сазна да ли је лубеница зрела јесте по јакој боји на самом плоду и шари, може се видети и методом ако је откинете и крене да испушта сок – у том случају нема грешке, каже за РИНУ Владе Мајсторовић који увелико спрема бостан за тржиште широм Србије.
Српска лубеница из западног дела земље ван сваке је конкурнције, а Мајсторовићи ово воће гаје на површини од 2,5 хекатара, а приноси се махом крећу од 10 до 15 тона.
– Наше лубенице иду широм Србије, могу да буду различитих величина и димензија. Тежина се креће од пар килограма, које су и најчешће до оних огромних. Најтежа лубеница на нашем имању вагала је округло 24 килограма. Њу нисам могао сам да изнесем, већ су ми помагали укућани, рекао је Бранислав Мајсторовић.
Србија годишње произведе 250.000 тона лубеница и тако спада у не баш велике произвођаче овог поврћа. За последњих седам година увоз је дуплиран, а највише нам стижу лубенице из Грчке, Шпаније и Албаније.
Рина