Дамиан је слеп, а Петар нема део руке. Али, то их ни на који начин не спречава да се успешно боре на струњачи.
Дамиан Олђе и Петар Радојковић, два су дечака опчињена спортом и то рвањем. Први рве за Пролетер, други у Младеновцу и то је, ако њих питате, најбоље што им се у животу догодило.
Од другара их кажу, одваја једино чињеница да имају инвалидитет. Дамиан је слеп, а Петар нема део руке. Али, то их ни на који начин не спречава да се успешно боре на струњачи, али и кроз живот.
Једанаестогодишњи Петар Радојковић члан је рвачког клуба „Љубомир Ивановић Геџа” из Младеновца, а његов тренер Милош Питулић, који уз Слободана Сретеновића ради са њим, са поносом и осмехом истиче да му недостатак шаке не представља сметњу на путу ка добрим резултатима.
– Петар је у клубу две године и могу да кажем да је недавно, на Првенству Београда, освојио бронзану медаљу. То треће место је награда за посвећеност и одлучност коју показује на тренинзима, током којих се ни по чему не разликује од другара – каже Радојковићев тренер Милош Питулић.
На питање зашто је одабрао рвање, Петар у даху одговара:
– Тренирао сам карате, затим отишао на фудбал, потом се вратио на карате… Желео сам да се опробам у џудоу, али је избор пао на рвање и баш сам задовољан. Много тренирамо и екипа је добра. Некад победим, некада изгубим од школског друга Михајла, а без обзира на недостатак са шаком, велики број хватова и бацања могу да изведем. Веома је забавно, осим када мене баце на струњачу. Пад зна и да боли (смех), али све је то део борбе и спорта у којем сам се апсолутно пронашао – прича једанаестогодишњи Петар Радојковић, додајући да му је рвање занимљивије од школе.
– Настава зна да буде досадна, али сам свестан да је важна. Родитељи и тренер Милош не дају да у школи посустанем, често говоре да и ту мора бити успеха као што их има на струњачи – каже Радојковић.
Са друге стране, Дамиан Олђе, слепи дванаестогодишњи рвач зрењанинског Пролетера, како тврди његов тренер Душан Попетру, велика је инспирација свима у клубу.
– Причамо о васпитаном и свестраном дечаку, који се поред рвања бави и музиком. Пошто је потпуно слеп, ја као његов тренер нисам још дозволио да се такмичи, иако на тренингу све ради као и остали, често и боље. Мотивисан је и одговоран, што је важно, не само због спорта већ и живота који ће водити у годинама које долазе. Мислим да има начина да његов боравак у спорту буде дуг и успешан и сигуран сам да ћемо се сви потрудити да пронађемо најбољи пут – каже Попетру и додаје:
– Велико поштовање имам за Петра и Дамиана, али и њихове родитеље, јер се нису предали и одлучили су да се боре. За мене су они истински хероји, јер пре свега имају храброст. Они су заиста светао пример који би сви требало да следе, јер показују да препреке не постоје и не треба да постоје. Такође, изузетно сам поносан и на овај наш спорт који сви много волимо, и људе који са толико пажње и посвећености раде у рвању, јер овим примерима побеђујемо све предрасуде и рушимо беријере којих понекад нисмо свесни. Рвање је најстарији спорт који представља исконску борбу, а Петар и Дамиан су за све нас примери ко су и шта су прави борци.
Дамиан, који је рођен у Француској, напомиње да се у рвању најбоље осећа, али да оно није било први избор.
– У Француској сам тренирао џудо, кратко се бавио пливањем, али рвање је најбољи спорт који сам до сад срео. Захвалан сам очевом пријатељу Драгутин Дукићу, бившем успешном рвачу Радничког, који ме је упознао са Војиславом Трајковићем, првим тренером наше репрезентације. Воја ме је увео у овај спорт и упознао са тренером Душаном. Тренирам више од годину дана и сан ми је да постанем светски шампион.
Дамиан нема само спортске циљеве.
– Занима ме музика. Свирам фрулу и помало клавир, који би волео да усавршим. За време боравка у Француској научио сам језик земље у којој сам рођен, сада учим и енглески. Сагласан сам са Петром да школа уме бити досадна, али има много тога што треба да научимо и може да нам користи – закључио је Дамиан Олђе.
24/седам