Свакодневица једне жене на селу сведочи о снази, раду и упорности које овај начин живота носи. У селу Сврачково код Пожеге управо то потврђује Вера Милић која већ годинама сама води домаћинство, брине о животињама и обавља све послове који чине сеоски живот.
„Напорно, како и није, него шта него напорно. Поготово ја сама, морам све и овце и краву и све да урадим. Не знам шта не радим”, каже Вера за РИНУ.
Дан започиње једноставно, али без предаха.
„Прво попијем кафу, па идем у шталу. Док сам имала теле, прво помузем краву, па напојим теле”, објашњава она.
Иако је живот на селу тежак, природа даје посебну лепоту овом крају. Чист ваздух, бунарска вода и дворишта украшена јоргованима чине свакодневицу мирнијом и здравијом.

„Имам воду из бунара, јутрос сам наточила да напојим краву”, додаје Вера.
Након смрти супруга, остала је сама да се бори са обавезама које село носи, али од рада не одустаје.
У њеном дворишту има и живине, о којој свакодневно води рачуна.
„Имам коке, мораш да водиш рачуна и о њима, има и лисица”, каже она.
Највећи изазови, како истиче, долазе са пољопривредним радовима.
„Најзахтевније су малине. После долази балирање сена, па све остало”, наглашава Вера.

На питање шта би поручила младима који размишљају о повратку на село, њен одговор је искрен и без улепшавања.
„Неће то да се врати нико на село… Али ако би нека жена хтела, мора прво да зна да ради у кући, па онда и у дворишту, око воћа и свега, да има чиме да се занима”, поручује она.
Живот на селу, како ова жена сведочи није лак, али носи посебну вредност рад и благодети природе разумеју и цене само они који су заиста вредни и радни.
РИНА

