Чајетина – Пре повреде, коју је задобио 2005. године, Александар Радишић је био успешан спортиста – фудбалер и скијаш. А након повреде, постао је тренер деци пливачког клуба Чигота.
Спорт га је одржао, а избор да се определи за стони-тенис, одвео га је на неко време у Нови Сад, седиште тог параолимпијског спорта у Србији.
„ Ја сам се повредио 2005.године скоком у воду, у Игалу када сам сломио вратне пршљенове . Поломио сам пети, шести и седми вратни пршљен и тада сам схватио да је то озбиљнија повреда . Након опоровка и стреса, тражио сам начин да се вратим спорту јер сам и пре повреде био фудбалер и скијаш . Избор је пао на стони тенис јер ми је другар рекао да особе које користе инвалидска колица могу тренирати стони тенис и ја сам покушао, иако пре тога никада нисам имао додира са овим спортом“, каже Александар Радишић који је већ 2008.године ушао у репрезентацију особа са инвалидитетом.
„ Моје прво веће такмичење је био Светски куп у Клужу, у Румунији , када сам освојио прву медаљу. То ми је била јединствена срећа не само због освојене бронзане медаље већ чињенице да сам поново у себи пробудио тај спортски и такмичарски дух што је био јасан знак да могу, хоћу и желим да постигнем још више. Уследили су озбиљни тренинзи у Новом Саду где сам месечно проводио десет дана,а остале дане тренирао на Златибору. Почео сам да освајам Светске купове, више пута сам био првак државе ,а ради Европског првенства у Италији 2013.године и озбиљних припрема преселио сам се у Нови Сад . Уследили су свакодневни тренинзи два пута дневно годину дана, под будним оком Златка Кеслера тако да ни резултати нису изостали, каже Радишић.
Због породице и посла, вратио се на Златибор, посветио се атлетици и бацању чуња.
„ Све до 2015.године тренирао сам стони тенис, а онда сам одлучио да се вратим на Златибор, оженио сам се и основао породицу. Као радник у Туристичкој организацији Златибор желео сам да допринесем нешто својој средини и као особа са инвалидитетом па уз подршку општине , у последњих десет и више година Златибор је доста приступачнији особама са инвалидитетом. Уједно сам трагао за спортом којим би могао даље да се бавим и одлука је пала на атлетику и бацање чуња. Олакшавајућа околност била је јер сам већ био у спортском режиму, каже Радишић и додаје да је атлетика доста захтевнија и тражи озбиљне тренинге.
„Може време да буде против вас, када пада киша највише. Ми користимо рукометни лепак који морамо да намажемо на прсте да би тај чуњ стегли и бацили. Ако је сунце, тај лепак буде као уље и не држи, а ако је превише хладно ,он јако залепи и не можете да га избаците . Ако вам ветар дува у груди неће летети колико би требало као што ми се десило у Паризу 2023.године када сам узео бронзу и када су резултати били доста бољи и већи , али нисте имали шансу са ветром да га баците више. Све су то ствари које утичу на коначан резултат и због тога је атлетика и психички и физички напорнија , каже Александар Радишић.
Александар Радишић остварио је, каже, свој сан када је, на недавном Светском првенству у параатлетици у Њу Делхију, освојио златну медаљу и постао светаки шампион у бацању чуња.
„ Ја сам цео живот у спорту, мени је спорт омогућио да пребродим повреду коју имам и навикнем на живот у колицима. Осећај златне медаље јесте понос и доказ да је сваки рад и труд исплатив и да све се може када се не одустане ос својих снова. Када сам изашао на доделу награде, свирала је наша химна, а било је љутих такмичара јер је Индија била уверена да ће освојити злато, па нам нису честитали. Као што волим да кажем, три бода у гостима и стога ми је још милија медаља,додаје Радишић.
Осим што је успешан спортиста, Радишић је и председник чајетинског удржења Инклузија особа са инвалидитетом, које годинама успешно реализује многе пројекте и акције за побљшање положаја особа са инвалидтетом .
„ Тренутно радим на два пројекта , једно је код ресорног министарства -Уметност покрета, младост без предрасуда и већ смо један дан на Златибору имали кошаркаше у колицима и сви су могли видети шта особе са инвалидитетом могу све да раде. Циљ је да имају подстрек да се баве било чим, само да изађу из куће и активно учествују , каже светски спортиста који упркос свим признањима , за највећи успех сматра своју породицу која је почетак и основ свега у животу.
Параолимпијски спорт је, последњих година, подигнут на мнго виши ниво, него што је био раније, а бацање чуња је увек била, како је И сам Радишић доказао , „српска дисциплина“.
Извор/Фото: ГЗС
