Поток који је могао да прескочи, набујао више него Ђетиња
Волујачки поток крај кога је одрастао и живи 72 године, који је мали милион пута прегазио и прескочио, у уторак је био већи од Ђетиње у коју се улива у Ужицу. Подивљао и никад толики, поткопао је обале и изашао далеко од корита. Као усисивачем покупио му је десет кубика исцепаних дрва. На травњаку пред кућом Перишића за собом је оставио камењар, ило, грање, разног стрвоља да натовариш камион. У малињаку се дизала до прса и поваљала Перишићима поврће и извалила кочеве.
– Још једна онаква киша и кости мог оца, мајке, бабе и деце одоше у Ужице – упирао је прстом у гробове и киптео од јада.
Грмело је као на попришту артиљеријске битке која одлучује светски рат
У уторак су над Волујцем наишли црни облаци и просули кишу која је, као да више никад неће пасти, село немилице засипала дуже од два сата. Грмело је као на попришту артиљеријске битке која одлучује светски рат. Најпре је вода са брега више куће продрла у радионицу Перишића, окренуту на супротну страну куће у односу на поток који је у то време привидно мировао. Отрчали су Радиша, син и унук да спасавају просторију од поплаве. Кад су обављена посла изашли напоље видели су што никад пре тога нису.
Силна вода је од потока начинила неукротиву реку. На кривини наниже од куће Перишића од гомиле наноса створио се чеп у кориту. Очас посла Волујачки поток је поплавио домаћинства уз десну обалу, са друге се излио на пут и преко њега доспео у имања. Радиша и његови могли су само да гледају поток како махнит и необуздан тече кроз двориште и моле Бога да киша престане.
