Косјерић – На само 12 километара од Косјерића, у селу Зарићи, сместила се трошна мала кућа, али пуна љубави и бриге.
У њој живи Снежана, права хериона која се током свог живота борила и бори са многим невољама, али не одустаје због своје кћерке Невене. У засеоку без асфлата, у кући без воде Снежана огаја дивну и узорну девојчицу, али и води бригу о болесном брату Спасоју.
-После 2018. године прво ми је умрла мајка, следеће године у мају месецу погинуо ми је брат који је 1988. годиште, а недуго затим умро ми је и отац у новембру месецу и остала сам сама као најјача, а у стари мислим да сам најслабија. Невена ми даје снагу да издржим све. Добра је девојчица и одличан ђак, она је мој понос, започиње причу за РИНУ храбра Снежана.
Њен брат Спасоје, уместо да је глава породице, осудјен је да му помажу у најобичнијим активностима. Ипак, иако се каже да болестан човек има само једну жељу, његова жеља лако је остварива.
-Само кад би некако могла да нам се уведе вода, то ће ме учинити срећним, ништа више, кратко је рекао Спасоје.
Снежана се свако вече моли Богу, да његова болест не узме маха и да што дуже остане на ногама. Њихов највећи проблем је вода коју у флашама доносе за пиће, спремање хране и за туширање где у купатилу, иако смо у 21. веку још увек користе корито.
– Ту кадицу сам купила још када је моја церка била беба, сада је она кренула у пети разред, а ја је још увек купам у тој кадици. Често ме и она сам пита до када ћемо се овако купати, ја јој одговорим да не знам.
Као одличан ђак, Невена је сада кренула у пети разред у основној школи у Сечој реци која је удаљена пет километара.
-Моја је жеља да када моји другари додју код мене да могу да их примим у своју собу и купатило да имам пристојно. Сада када сам кренула у пети разред у суседном селу имам их пуно – каже Невена која када нема превоз до школе, препешачи и преко десет километара, али јој то не представља проблем да буде одличан дјак.
И на тужном примеру ове породице показало се да када несрећа закуца на врата увек сте ослоњени сами на себе, а људи коју су се тада чинили блиским само нестану, па свој терет колико год био тежак на леђима морате да понесете искључиво сами.
„И мој Михаило, као и мој брат који је погинуо имали су баш доста пријатеља а сада их нигде нема. Волела би заиста када би се неко појавио да ми помогне, јер ја овако заиста више не могу да живим. Борим се колимо могу, али се бојим болести”, кроз плач каже ова храбра мајка.
Уколико желите да помогнете овој породици новац можете уплатити на жиро рачун: 205-9011007077500-65
ГЗС/РИНА
