Милорад Ракић из Ужица почетком фебруара напунио је сто година. Живи је сведок оба рата. О Првом је слушао од свог оца, а у Другом светском рату је и сам учествовао.
У животни век Милорада Ракића стало је много тога. Један је од последњих живих ослободилаца Београда. Његова бригада је из Херцеговине кренула пут Београда ослобађајући сва места где је непријатељ био концентрисан.
„Тежи живот није могао бити. Ја сам знао шта је рат, од оца сам видео, али идем, нека погинем“, прича Милорад Ракић, учесник Другог светског рата.
Као жива историја приповеда о ратним догађајима, али не бројкама, како то у уџбеницима пише.
„Пао снег и онако киша и снег заједно, а мени ципеле скроз отишле. И заклали смо говече једно, док су скидали месо, ја сам стао на ону кожу и одсекао оне коже и горе завезао жицом и свукуд сам тако ишао у томе“, сећа се Милорад.
Два пута је био рањен. Једном теже, кад је потпуно изгубио свест.
„Пробудио сам се сутрадан у болници, па кад сам видео каква је болница, откуд ја ту. Да ли сам заробљен? Да ли су ово Немци? Па онако сам мислим, па у рудник у рудник. Нису ме убили, веле, боље да га искористимо. Кад само један повика „у мајку им“, онако српски. А ја скочим, видим ђе сам“, наставља стогодишњак из Ужица.
Прошле године је био почасни гост на церемонијама поводом 80 година од ослобођења Београда.
„Деда добио заставу наше земље и мени је симпатично било како је деди то у том моменту значило више него било шта. Где је он изговорио – „Ова застава није за мене, него за моје другове који су погинули“, препричава Добривоје Турудић, унук.
Овај витални дека има још једну неостварену жељу како би заокружио све своје снове, а то је да деветог маја посети Параду у Москви поводом Светског дана борбе против фашизма.
Извор: Блиц
Фото: Принт Скрин