Срби на Косову научили су да чувају животе, имовину и светиње, али и да носе терет трагедија, свесни да би у супротном све могло бити одузето, уништено или спаљено, док би починиоци остали некажњени. На 17. март посетили смо Липљан, Чаглавицу и Косово Поље – места која су пре 21 годину била на удару насиља, али из којих Срби и данас поручују да су опстали, и да је то најважније.
На данашњи дан 2004. године започео је тродневни погром Срба на Косову, покренут након лажне вести Радио-телевизије Косова да су Срби одговорни за утапање тројице албанских дечака из села Чабра у реци Ибар. Иако је УНМИК убрзо демантовао ту тврдњу, насиље је ескалирало.
Немири су започели у Северној Митровици, а затим су се проширили на Чаглавицу, Приштину, Подујево, Вучитрн, Исток, Ђаковицу, Липљан, Урошевац, Витину, Суву Реку, Обилић, Призрен, Гњилане, Косовску Каменицу, Пећ и друга места.
У погрому, који је трајао 17, 18. и 19. марта, убијено је осам Срба, повређено најмање 170, а више од 4.000 их је протерано. Око 900 српских кућа је уништено, док су 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, запаљени и оскрнављени. Заувек су изгубљене непроцењиве иконе и непокретна културна добра. Више места је остало етнички очишћено.
У сукобима са међународним снагама, које су покушавале да зауставе насиље, страдало је и 11 Албанаца, док су десетине припадника КФОР-а и УНМИК-а повређене.
Погром се одвијао пред очима хиљада припадника међународних мировних снага, али то није спречило разарање и прогон. За Србе који живе на Косову, март је месец болних сећања – на почетак НАТО бомбардовања, на мартовски погром, на изгубљене животе, домове и светиње. Посебно тешко га доживљавају они који су тих дана изгубили своје најближе, пријатеље, комшије или породична огњишта.
Извор: Уцентар / Фото: Принтсцреен
