Срђан Мандић, 25-годишњак из Ужица који последње четири године живи и ради као таксиста у Новом Саду, 30. маја је спречио трагедију и спасао живот 29-годишњој суграђанки која је покушала да изврши самоубиство скоком са Варадинског моста.
Тог дана, Срђан је радио као и обично – возио туре, а затим се паркирао у центру града. Тада му је пришла млада жена, видно потресена и уплакана. Села је напред и почела да прича о својим проблемима – осећају издаје, бескућништву, очају. Срђан није ни укључио таксиметар, већ је кренуо да је вози, покушавајући да је умири разговором.
„Стигли смо на адресу коју је навела, али ми нешто није дало мира. Била је и даље узнемирена и само ми је прошло кроз главу – а шта ако је тамо неко малтретира? Предложио сам јој да још мало возимо да се смири, и она је пристала. Рекла је да жели да иде до кеја код Варадинског моста“, присећа се Срђан.
Њено понашање му је одмах деловало сумњиво. „Видео сам људе у кризи, али ово је било другачије. Када смо стигли, рекла ми је да станем на скретању пре моста. Покушала је да плати вожњу, али сам одбио. Пратио сам је погледом, а онда је изненада почела да трчи ка мосту.“
Срђан је одмах реаговао. Успорио је колима испред ње, излетео и ухватио је у тренутку када је покушала да се баци с ограде. „Држао сам је чврсто, била је као у трансу. Покушала је да се отргне, али нисам је пуштао. Спустио сам је на земљу и задржао док нису наишли пролазници. Викнуо сам да зову полицију. Убрзо су стигли и одвели је у болницу.“
Тек касније је осетио последице стреса. „Деловало ми је као да сам ја био тај који је замало скочио. Посебно ме потресло што није било никаквог премишљања. Испод нас није била река – само суво камење. Да је скочила, не би имала шансе да преживи.“
Срђан, који каже да не верује у судбину, једноставно закључује: „Био сам на правом месту у право време.“ Његов чин је подсетник да храброст и емпатија не захтевају униформу – довољан је неко ко види туђу патњу и одлучи да реагује.