Органска производња, лековито биље и ликери – будућност домаћег казанџијског умећа.
„Ракија је вага на којој се мере људи“ – стара изрека коју на Златибору још увек поштују. Ова једноставна мисао можда најбоље описује животни и професионални пут Костадина Михаиловића, технолога из Трнаве, читавог живота посвећеног природним жестоким пићима, органској производњи и очувању шљивовице као националног блага.
Рођен у златиборском селу, одрастао међу шљивама, казанима и мирисом дрвених буради, Михаиловић је још као дечак научио да је ракија више од пића. „Ракија је живот, био ти добар или лош“, каже он. Уз подршку проте Милана Смиљанића завршио је Пољопривредни факултет у Београду, а као технолог радио је у “Будимци” у Пожеги, затим у “Агроиндустрији” у Новом Саду и у фабрици жестоких пића „Јелова гора“ у Луновом селу. Деценије искуства посветио је унапређењу производње ракије и заштити српске шљивовице.
У својим радовима Михаиловић се позива на проф. Хадемара Банкхофера, бечког стручњака који тврди да ракија у умереним количинама може имати лековита својства.
Клековача, траварица, ораховача и други биљни дестилати настали су као наставак традиције арапских лекара из 10. века, који су алкохол користили као растварач за биљне екстракте и мелеме.
На Златибору та традиција није никада замрла. Клекова бобица, кантарион, нана, боровница, дрењина – биљке које расту на чистим планинским падинама – постале су део посебних рецептура које чувају домаћини овог краја. „Ракија треба најпре да буде лек, па тек онда пиће“, наглашава Михаиловић, тврдећи да је спој домаће шљиве и лековитог биља оно што ову ракију чини јединственом у свету.
Златиборски крај, са својом надморском висином, нетакнутим земљиштем и разуђеним воћњацима, идеалан је за органску производњу. Михаиловић годинама упозорава да је будућност домаће ракије управо у органском приступу: без минералних ђубрива, без пестицида, уз чисту воду и земљиште, уз строгу хигијену током врења и печења.
„Наше брдско–планинско подручје је богомдано за органску производњу“, истиче он. Ако је шљива здрава, таква ће бити и ракија: без непријатних мириса и примеса, правилно одлежана у храстовим бурадима, где се пуни квалитет развија и до 20 година.
Грешке у производњи најчешће настају због нехигијене амбалаже, лоше припремљеног воћа или предугог стајања комине пре печења. „Ракија је живо пиће и тражи пажњу“, каже Михаиловић. Управо зато стручњаци инсистирају на традиционалним казанима, чистим кацама и правилном процесу врења.
Мало ко зна да су ликери били изум домаћица. Још од времена Леонарда да Винчија сокови од воћа и трава мешали су се с алкохолом да би дуже трајали. Златиборске жене наставиле су ову традицију: ликери од боровнице, малине, клеке, нане, дрењине, па и од житарица данас представљају незаменљив део домаће производње.
„Ликер је заправо било који сок коме се дода алкохол“, објашњава Михаиловић. У Сирогојну и околним селима вековима се праве ликери од домаћег воћа и биља, а њихова популарност расте јер туристи на Златибору све више траже аутентичне производе – нешто ново, а опет дубоко укорењено у природу.
Сајам домаће ракије у Шљивовици – 18 година борбе за традицију
Село Шљивовица, по шљиви и названо, 2008. године организовало је први Сајам домаће ракије. Манифестација, покренута на иницијативу мештана и стручњака међу којима је био и Михаиловић, има јасан циљ – одбранити традицију и подићи углед домаће шљивовице.
Иако шљивовица званично није призната као ексклузивно српско национално пиће, а европска заштита је изгубљена, произвођачи се боре да се наша шљивовица препознаје по географском пореклу. Данас се на етикети мора наћи и географска одредница, што је први корак ка заштити.
Сајам из године у годину расте, а 2026. прославиће свој 18. рођендан. Како каже Михаиловић, то ће бити важна година: „Тада ћемо показати да домаћа ракија, прављена у казанима на традиционалан начин, има будућност и у свету.“
Према старим турским тефтерима, у Шљивовици је 1868. године било чак 30.000 стабала шљиве, а мештани су тад проглашени „уметницима казана“. Европа је још тада признала квалитет шљивовице, а ужичка препеченица деценијама је била синоним за врхунски бренд.
„Ни коњак ни виски нису бољи од наше шљивовице“, тврди Михаиловић, наглашавајући да је управо сорта маџарка најбоља за најквалитетнију чашицу.
Михаиловић данас у свом родном селу развија органске засаде и едукује младе произвођаче. Њагова књига „План за село“ из 2015. године стигла је у више од 400 домаћинстава и донела визију развоја: домаће ракије и ликери биће темељ одрживе и профитабилне локалне производње.
Српски први званични патент – „Уређај казана за печење ракије“ из 1921. године, рад казанџије Милана Т. Јовановића – доказ је да је ракија део нашег идентитета и техничке културе.
„Ракија треба да буде чиста, домаћа и лековита. То је њена будућност“, закључује Михаиловић.
Златиборске вести
