Куповина у Србији последњих година неизоставно укључује и додатни трошак, односно куповину пластичне или папирне кесе.
Иако је ова пракса уведена као део мера за смањење употребе једнократне пластике и подстицање купаца да користе цегер или вишекратне торбе, цене кеса и даље варирају у зависности од врсте продавнице, али и политике појединих ланаца.
У већини супермаркета широм земље, стандардне пластичне кесе коштају између 10 и 20 динара, док су оне чвршће, наменски дизајниране за тежу робу, нешто скупље и достижу 25 до чак 30 динара. Највећи малопродајни ланци редовно прилагођавају цене у складу са трошковима набавке и еколошким препорукама, па купци често примећују разлике и између маркета који се налазе у истој улици.
Кесе у радњама које продају гардеробу, нарочито у великим тржним центрима, обично су квалитетније и визуелно привлачније, па самим тим и скупље. У већини ових радњи њихова цена креће се такође у распону од 20 до 30 динара, зависно од бренда и величине.
Иако се износи можда не чине високим, купци све чешће указују да се ови трошкови брзо сабирају, нарочито код већих породичних куповина. Управо зато све више потрошача носи сопствене цегере, платнене торбе или рециклиране кесе.
– Никад не купујем кесу, јер нећу да плаћам толико. Увек носим свој цегер, пошто ми је много и пет динара да платим за њих. Папирне кесе су ми још бесмисленије, с обзиром на то да пукну док стигнем до аута или куће – закључује Београђанка Светлана С. испред једног познатог супермаркета.
Појединачна цена кесе често се чини занемарљивом, али једноставна рачуница показује да овај трошак током године може достићи изненађујуће високе износе.
Уколико, рецимо, просечан купац свака два дана купи по једну кесу у вредности од 20 динара, месечни издатак достиже око 300 динара. На годишњем нивоу то значи да се само на кесе потроши минимум 3.600 динара, што је износ који многи потрошачи не примете док га не саберу.
Овај трошак, међутим, не утиче само на кућни буџет. Трговински ланци на продаји кеса остварују значајну зараду, с обзиром на то да се набавна цена за велике купце углавном креће између два и пет динара по комаду, док се у продаји наплаћују од 10 до 30 динара.
То значи да се по једној кеси остварује профит између 10 и 20 динара. Када се та рачуница примени на навике просечног купца, јасно је да трговци годишње по особи зараде око 2.700 динара искључиво од продаје кеса.
На нивоу великих малопродајних ланаца, који имају стотине хиљада купаца месечно, овај извор прихода достиже милионске износе.
Марко Драгић, из Националне организације потрошача Србије, тврди да нема стандарда када је набавка и продаја кеса у трговинама у питању:
– То је пословна политика трговаца и цена зависи од квалитета кеса, па тако можемо да бирамо тању или дебљу, малу, средњу или велику. Доскора су биле бесплатне, а сада се наплаћују пошто су маркети схватили да им је то приличан трошак. С друге стране, потрошачи су покретни бренд, односно реклама јер носе лого фирме, а још су ту кесу сами платили.
Наш саговорник наводи да рачуница показује да трговци по једној кеси зарађују око 30 одсто од цене.
– У неким трговинама тврде да за колико их купе, за толико их и продају. Ми то никада нећемо сазнати, али би то могао да буде посао тржишне инспекције – закључује саговорник Каматице.
Трговци, с друге стране, подсећају да је пракса наплате кеса у складу са европским стандардима и да има за циљ смањење употребе једнократне пластике. Ипак, остаје чињеница да кесе, некада бесплатне и готово неприметне, данас представљају ставку која се озбиљно осећа у годишњој потрошњи домаћинстава.
Каматица
