Тачку на талас отпуштања у Србији крајем 2025. године ставила је компанија Леони у Малошишту код Дољевца, када је због затварања погона без посла остало око 1.900 запослених. Из компаније су тада потврдили да је раскинут уговор о раду са свим радницима и да је производња у погону званично обустављена половином децембра.
Ово није усамљен случај одласка великих инвеститора са југа Србије. Прво је затворен погон компаније Бенеттон у Нишу, када је према писању медија више 900 радника проглашено технолошким вишком, док је Јохнсон Елецтриц почетком прошле године најавио да ће смањити број запослених због изазова са којима се суочава аутомобилска индустрија у Европи. Овом одлуком погођено је више од 300 запослених.
Годину је обележила и одлука немачке компаније Драxлмаиер, глобалног произвођача кабловских сетова за аутомобилску индустрију, која је након 17 година пословања у Зрењанину прекинула рад у Србији, када је готово 2.000 радника остало без посла.
Такође, и данска компанија Кентаур затворила је своју фабрику у Врању, а без посла је остало 253 радника.
У случају ликвидације предузећа радници немају право на отпремнине
Радницима компаније Леони са којима је раскинут уговор исплаћена је отпремнина већа од законског минимума. Како су тада навели у Леонију, она је износила 50 одсто просечне месечне ‘бруто 1’ зараде остварене у последња три месеца за сваку пуну годину стажа у компанији, што је за 50 процената више од минималне отпремнине коју прописује закон.
Према Закону о раду, право на отпремнину постоји у случајевима када запосленом престаје радни однос због престанка потребе за његовим радом, односно када је проглашен вишком, као и приликом одласка у пензију.
У пракси се јавља још једна врста отпремнине, такозвана стимулативна отпремнина приликом добровољног решавања вишка запослених, а у овом случају послодавац нуди стимулацију запосленом да добровољно раскине уговор о раду са послодавцем, објашњава за Бизнис.рс председник Центра за достојанствен рад и научни сарадник на Институту за радно право Марио Рељановић.
„Такозвани инвеститори који су се у претходном периоду повукли затварају своје производне погоне вероватно спровођењем поступка ликвидације правног лица – престанка постојања привредног друштва (послодавца) који у тренутку затварања може да измири све своје финансијске обавезе. Онај који не може, иде у стечај уместо ликвидације. У случајевима ликвидације радни однос запосленима престаје због престанка постојања послодавца, а не зато што су они вишак запослених – и тада нема исплаћивања отпремнине по основу вишка запослених. У пракси су забележени случајеви када су послодавци сами уређивали ово питање тако да исплате отпремнине приликом затварања послодавца, али на то нису формално били обавезани законом“, истиче наш саговорник.
Рељановић наглашава да престанак постојања привредног друштва подразумева његово потпуно гашење као правног лица. Ако остане макар још један запослени или привредно друштво настави да постоји без запослених а не угаси се, онда је реч о отпуштању вишка запослених и радницима следује отпремнина.
„Такође, ако се дешава раздвајање или спајање два или више привредних друштава (послодаваца), као и када се један послодавац утапа у другог, важе посебна правила и радници који том приликом изгубе посао имају право на отпремнину јер постоји послодавац – следбеник код којих су они вишак запослених“, додаје он.
Када је реч о Леонију, Рељановић каже да је компанија уредно исплатила отпремнине које су више од законског минимума.
„У овом случају запослени су имали право на отпремнине јер је Леони као послодавац наставио да ради у другим фабрикама, дакле није у питању потпуно гашење послодавца, тако да је ова одлука сасвим у реду“, наводи он.
На који износ радници могу да рачунају
Обрачун отпремнине уређен је законом и код одласка у пензију исплаћују се најмање две просечне зараде у Републици Србији. Код вишка запослених отпремнина износи трећину зараде за сваку годину коју је запослени провео у радном односу код тог послодавца.
„Послодавац може сам, или послодавац и синдикат заједно колективним уговором, да договоре виши износ отпремнине у односу на овако постављен законски минимум“, оцењује Рељановић.
У трећем случају, послодавац сам одређује такозвану стимулативну отпремнину јер је она у ретким случајевима одређена колективним уговором.
„По логици ствари она мора бити предвиђена у вишем износу од законског минимума, односно од оног износа који би запослени у складу са интерним актима послодавца добио када би био отпуштен као вишак – иначе је запослени неће прихватити, нити има економску логику да тако нешто учини посебно због чињенице да према важећим прописима тада губи и права из осигурања за случај незапослености“, напомиње наш саговорник.
Незаконита пракса да се запослени „одриче“ отпремнине
Научни сарадник Института за радно право Марио Рељановић објашњава да је законодавац, формално гледано, максимално заштитио запослене прописујући да ће се сматрати да запосленом радни однос није престао уколико отпремнина није исплаћена у складу са законом или ако уопште није исплаћена.
„У пракси се наравно јављају разне злоупотребе, укључујући потпуно незакониту праксу да се запослени ’одриче’ отпремнине, или потписује да му је она исплаћена иако није, као и случајеви кашњења са исплатом, погрешног обрачуна и слично“.
Када је реч о потраживањима која су повезана са престанком рада послодавца, а која не обухватају отпремнину, у пракси се дешавало да послодавац једноставно престане да постоји и буде обрисан из АПР-а, док истовремено остане дужан бившим запосленима, на пример последњу зараду или накнаду за неискоришћени годишњи одмор.
„Ако сам послодавац уведе отпремнину у случају ликвидације, иако то није законом обавезан, онда и она спада у потраживања која се исплаћују до тренутка формалног престанка постојања послодавца“, закључује Рељановић.
Нова Економија
