Александра Станић из Стапара, мајка једанаесторо деце, дели своју причу о животу у Србији и љубави према породици.
У ужичком селу Стапари живи Александра Станић (44), мајка једанаесторо деце, која је из далеке Русије дошла у Србију и живот посветила породици и домаћинству. Скоро две и по деценије, како сама каже, носи дете у утроби или на стомаку. Најмлађег сина Александра родила је код куће, а само пола сата пре порођаја држала је лопату у руци и радила у пластенику.
С Милијом Станићем за 26 година брака подигла је шесторицу синова и пет кћери! Упознали су се давне 2000. године у Москви, где је Милија радио на грађевини. Александра је имала тек 18, а он пуних 28 лета. Судбина је умешала прсте у једном балканском ресторану. Милијина пажња, нежност и романтична душа освојили су је на први поглед.
„Било је то у јулу, а већ у новембру смо заједно дошли у његов родни крај да славимо Аранђеловдан. То је била и моја слава. Кад смо стигли, питао ме је да ли ми се допада, да ли бих могла ту да живим. Кад је човек млад и заљубљен, као ми тада, не размишља много о садашњости и будућности. И у шатор да ме довео, мени би било прелепо. И остала бих“, кроз осмех се присећа Александра, која говори српски као матерњи, јер је, каже, имала најбољег учитеља – Милију.
Након тога вратили су се у Москву, где су добили првенца Алексу 2001. године, а већ након његовог првог рођендана доносе велику одлуку – долазе да живе у село Стапари, где праве свадбу и први рођендан сину и мењају живот из корена.
Убрзо су уз труд и веру млади Станићи изградили домаћинство које је данас прави рај на земљи.
„Од стоке, тренутно имамо 30 крава и десет свиња. Овце смо недавно продали, није то било за мене… Имамо пластеник, живину, ћурке, кокошке, пилиће, псе“, набраја вредна домаћица.
Станићи производе и домаћу храну, те у башти имају разно поврће, праве сир, домаћи ајвар, пинђур, кечап. А све то им, како каже Александра, успе уз Божју вољу.
„Анђела и Алекса су већ на факултету у Београду, док је Милош запослен. Деца ми доста помажу око стоке и врта. Ујутру до штале идем с бебом у наручју, испратим малишане у вртић, школу, спремам оброке. По подне стиже друга смена, дочекујем ону прву, постављам ручак, вечеру, стока, врт и тако све у круг.
Александра се труди да квалитетно проводи време с децом, а тренутно је у њеном крилу највише најмлађи Александар, коме су прошле суботе прославили први рођендан.
„С „маторцима“, како их од милоште зове, проводим време ујутру или увече, у зависности од њихових обавеза. У суштини све обављамо заједно, хранимо животиње, садимо врт, спремамо јела, разговарамо, забављамо се, мазимо“, поносно вели мајка, па додаје:
„Ја сам имала среће у животу. Већ 24 године или носим дете у утроби или га држим на стомаку. То ме испуњава и чини срећном!
Упркос изазовима, Александра истиче да је кључ мајчинства у стрпљењу, смирености, љубави и здрављу.
За интернет и телефоне месечно 30.000 динара
Децу Александра учи да буду скромни.
„Покушавам да им дочарам да су паре најмање битне у животу. Оне су пролазне – данас их имаш, сутра не. Наши породични трошкови су велики, само за интернет и телефоне месечно дајемо 30.000 динара, али се не жалимо јер смо срећни.
„Најлепши тренуци за сваки мајку су трудноћа, порођај и одгајање детета. Сам чин рођења је нешто што се памти цео живот. Поред страха осећаш невероватан бол, али то је бол који долази од природе и Бога. Све се развија од себе. Ја сам Александра родила код куће. Са супругом сам са стомаком до зуба радила до пола сата пре порођаја. До шет по подне сам држала лопату у рукама у пластенику, легла на кревет мало да се одморим и пукао ми водењак. Звали смо Хитну помоћ, брзо су стигли. Син се родио у пола седам!
Александра каже да су за њу деца живот.
„После четвртог детета све је било као на почетку. Мајка не треба не брине и да се нервира за ситнице. Она мора имати снаге за озбиљне ствари. Не може све да буде потаман, ту су увек неке препреке, али слогом и љубављу се све превазиђе. Мајка мора да васпита децу, да им пружи љубав, научи шта су емоције и живот јер деца су наше огледало. Увек се трудим да будем ведра и позитивна, а тако учим и њих. Ко год нас види, одушеви се слогом и нашом преданошћу. Неки кажу и да им доносимо срећу. Бака на пијаци или таксиста који нас вози. И то је наш живот, наша срећа.
Мондо/тв5