Прича о кравици Славици, која је захваљујући студентима ветерине избегла одлазак у кланицу и данас слободно живи на пашњацима Златибора, већ годинама изазива емоције широм Србије. Иза њеног новог живота стоје хуманост студената, али и велика посвећеност Драгане Јоксимовић и њеног брата Драгана Јоксимовића из Љубиша, који су Славици пружили дом и сигурност.
Како прича Драгана Јоксимовић, све је почело позивом тадашње студенткиње ветерине, данас ветеринарке Мина Богдановић.
– Мина ме је позвала и питала да ли бих могла да обезбедим кравици Славици дом на Златибору, где имам кућу. Испричала ми је да је компанија дала Ветеринарском факултету јалову краву да студенти уче на њој. Због њене умиљатости сви су се веома везали за њу и када су чули да ће по завршетку бити предата кланици, организовали су се и за свега неколико дана успели да прикупе новац и откупе је. Међутим, нису имали где да је сместе – прича Драгана.
Додаје да су управо студенти заслужни за спасавање Славице.
– Студенти су спасили краву, не ја. Ја сам само разговарала са својим братом Драганом Јоксимовићем из Љубиша да је прими на наше ливаде и у штале и да јој обезбедимо дом. На Златибору су говеда током готово целе године слободна на пашњацима, па смо желели да Славица живи у крду, слободна и срећна. То да неко невино биће уместо на столу буде слободно и безбедно, увек ме мотивише да дам све од себе – каже она.
Истиче да није имала дилему да ли треба помоћи.
– За мене је то било потпуно нормално. Да брат није пристао, тражила бих некога другог док не пронађем решење. Увек ме дирне судбина тих невиних бића са којима делимо планету – каже Драгана.
Посебно емотивно говори о првом доласку Славице на Златибор.
– Када су је довезли, схватили смо да она никада раније није видела траву. Рођена је и одрасла у штали, а затим са фарме превезена на факултет, опет у шталу. Није знала ни шта је природа ни шта је слобода. Очи су нам биле пуне суза док смо је гледали. Први пут је стала на траву, њушкала је и лизала, али није знала да пасе – присећа се она.
Како каже, у почетку су се плашили да неће умети да преживи на испаши.
– Није знала ни да пије воду без кофе коју јој неко принесе. Онда смо је полако одвели међу друге краве. Десило се нешто невероватно – једна од њих јој је пришла, лизала је и повела до потока да јој покаже воду. Њих две се после тога нису раздвајале. Тако је Славица добила своју прву најбољу другарицу у животу – прича Драгана.
И поред прилагођавања стаду, Славица је, каже, остала посебно везана за људе.
– Када год би видела да неко долази, остављала би цело стадо и прилазила огради уз гласно „муу“. Има невероватну комуникацију са људима и неку топлину која свакога освоји. Први сусрет са њом готово сваког човека обори с ногу – каже она.
Посебно истиче и доброту свог брата Драгана.
– Знате какво је често размишљање по селима – ако нема користи, „што ће ти то“. А Славица је дошла као јалова крава од које нема никакве зараде. Мој брат је показао огромну људскост и доброту по којој је познат на целом Златибору – каже Драгана.
На имању у Љубишу, Славицу су сачекали, како каже, идеални услови.
– Имала је траве у изобиљу, планинске потоке пуне воде, слободно кретање, друштво других животиња и сигурност да никада неће завршити на нечијем тањиру. Али најважнија је била љубав коју је добила од свих нас и људи који данас долазе да је обиђу и донесу јој храну и посластице – прича она.
Временом је Кравица Славица постала позната широм Србије, па и ван ње. О њеној судбини извештавали су бројни домаћи медији, међу којима и Радио-телевизија Србије, док је ББЦ снимио и два документарца.
Посебно емотиван тренутак уследио је неколико месеци касније.
– Једног дана брат ми шаље фотографију телета. Питам га да ли су купили теле, а он каже: „Не, Кравица Славица се отелила“. Тако је добила прво теле Угљешу, коме је име дато због његове црне боје. Следеће године добила је и друго теле. После више неуспешних покушаја вештачке оплодње, златиборска природа јој је подарила два здрава телета – каже Драгана.
Поред Славице, Драгана је током година спасила и бројне друге животиње.
– Самохрана сам мајка четири сина, али смо пронашли место за три коња, три пса, два мачора, Славицу и њену децу, али и за Милета, једног прасца који је био оглашен за клање. Откупила сам га и данас живи мирно у селу код Смедерева – прича она.
Њена жеља је да једног дана на Златибору направи место где би деца могла да уче о природи и животињама.
– Желим да градска деца долазе овде, да науче како изгледа живот на селу, како се прави сир и кајмак, како се спремају дрва за зиму, како се јаше и како се живи у складу са природом. Мислим да смо се превише удаљили од правих вредности – каже Драгана.
Додаје да би кравица Славица могла да постане и посебна туристичка атракција Златибора, нарочито за најмлађе, уз подршку Општине Чајетина и Туристичке организације Златибор.
– Славица је питома, деца могу да је мазе, хране и помажу око ње. Могли бисмо већ овог лета да организујемо посете како би деца макар један дан провела у потпуно нетакнутој природи Златибора. Већ сада је много људи обилази, студенти ветерине често кампују поред њеног пашњака, а људи јој доносе храну и посластице. Волела бих да добије и званичну подршку Општине Чајетина како бисмо јој обезбедили још боље услове – истиче она.
Говорећи о студентима који су покренули акцију спасавања, Драгана не крије одушевљење.
– Ти млади људи су ме одушевили. Не само да су спасили Славицу, већ многи од њих брину о великом броју напуштених животиња. Успели су да анимирају пола Србије и покажу да реч „не може“ не постоји – каже она.
На крају, Драгана истиче да Кравицу Славицу доживљава као благослов.
– Од животиња можете научити невероватну доброту, мир, стрпљење и сталоженост. Некада су и код нас краве биле део породице и људи су их поштовали. Такав је и мој доживљај Славице. Једном речју, она за мене представља љубав и чистоту – закључује Драгана Јоксимовић.
Извор: Златиборске вести