Иако се бели лук сматра једном од најтраженијих и најисплативијих повртарских култура, Србија и даље највећи део потреба подмирује из увоза.
На домаћим њивама годишње се произведе око 3.700 тона белог лука, док се чак 70 одсто потрошње обезбеђује из увоза, пре свега из Кине и Шпаније.
Истовремено, све већи број произвођача у овој култури види прилику за сигурну зараду, пише Бизнис.
Некадашња производња била је вишеструко већа. Рекорд је забележен 1984. године, када је у Србији произведено чак 34.890 тона белог лука.
„Данас се ова култура гаји на око 1.300 хектара, углавном на мањим породичним газдинствима у Војводини и на југу земље. Просечни приноси крећу се од осам до 15 тона по хектару, а уз квалитетан садни материјал и наводњавање могу бити и знатно већи“, наводи агроаналитичар Бранислав Гулан.
Да домаћа производња може бити веома исплатива потврђују и примери са терена. Породица Каначки из села Сакуле више од три деценије успешно узгаја бели лук, а ове године одлучила је да прошири производњу и на пасуљ. Упркос чињеници да Србија увози велике количине обе културе, они сматрају да домаћи произвођачи могу да задовоље знатан део потреба тржишта.
Ове године остварили су принос од 4,5 тоне белог лука по хектару, док се откупна цена креће између 450 и 500 динара за килограм. Према њиховим проценама, приход по хектару може да достигне 2,25 милиона динара. Када се одбију трошкови производње, који износе између 700.000 и милион динара, остаје зарада већа од милион динара по хектару.
Међутим, ситуација је знатно сложенија када је реч о пасуљу. Каначки су ове године под овом културом имали 4,5 хектара, али су временске непогоде преполовиле род. Додатни проблем представља увоз јефтинијег пасуља из Киргистана, који обара цену домаћег производа. Како наводе произвођачи, трошкови рада у Србији знатно су већи него у земљама из којих долази конкурентска роба, што домаће произвођаче ставља у неповољан положај.
Породица Каначки истиче да су за успешну производњу кључни квалитетно земљиште, врхунски садни материјал и стална брига о усеву. Сопствени садни материјал за бели лук користе више од 30 година, а дугогодишњом селекцијом успели су да добију крупне и квалитетне главице.
Међу произвођачима који очекују изузетне резултате ове године је и Горан Лазић из Кикинде. На нешто више од пола хектара засадио је домаћу сорту „Босут“, коју годинама умножава и селектује. Уз систем наводњавања „кап по кап“ очекује веома висок принос. Како објашњава, управо квалитет генетског материјала омогућава формирање крупних главица тежих од 150 грама, што касније даје и крупан род.
„Бели лук је култура која релативно добро подноси различите услове производње. Отпоран је на бројне болести и штеточине, успева на различитим типовима земљишта, а произвођачима омогућава две сетве и две бербе годишње – јесењу и пролећну“, објашњава Гулан и додаје да значај белог лука превазилази употребу у домаћинствима.
Ова намириница има широку примену у прехрамбеној индустрији, али и у фармацеутској производњи, где се користи за израду препарата, додатака исхрани и других производа. Управо због сталне тражње и широке примене стручњаци га виде као једну од најперспективнијих повртарских култура.
„Према проценама произвођача и стручњака, улагања у производњу белог лука износе око 5.000 евра по хектару, док приходи могу бити пет до шест пута већи. Због тога се ова култура све чешће помиње као озбиљна пословна прилика за пољопривреднике који су спремни да уложе знање, рад и квалитетан садни материјал“, закључује агроаналитичар Бранислав Гулан.
Извор: БизПортал