Док већина људи викенд користи за бег у природу, Јован Бјелановић из Каћа одлучио је да природу претвори у своју свакодневицу. Некада је водио успешну грађевинску фирму, а данас највећи део године проводи на Тари, у кампу који је готово у потпуности изградио сопственим рукама.
Јован Бјелановић из Каћа, познатији као „Шумско тумарало“, градски живот заменио је шумом на Тари. Данас живи далеко од класичне инфраструктуре, сам гради куће, кува на ватри и каже да се никада није осећао слободније.
Његов дом окружен је густом шумом, далеко од градске буке и ужурбаног ритма. Дане проводи радећи, дружећи се са гостима и преносећи им знања о животу и сналажењу у природи.
„Тешко је живети у природи, али је осећај слободе огроман. У граду само укључите грејање или шпорет, а овде месецима унапред морате да припремате дрва, ложите ватру, одржавате је и размишљате о свему. Захтевније јесте, али ми управо то даје осећај да заиста живим“, каже Јован.
Љубав према Тари променила му је живот
На Тару је, како каже, стигао сасвим случајно. Пријатељ га је повео да погледа плац који се продавао, не слутећи да ће му тај одлазак потпуно променити живот.
„Преспавао сам неколико ноћи у шатору и већ тада сам знао да желим да останем. После тога сам се стално враћао. Боравио сам све дуже на Тари, а у Каћу све краће. На крају је Тара победила“, прича Јован.
Данас, усред готово 3.700 квадратних метара шуме, води камп са јуртама, летњом кухињом, тушевима, компостним тоалетима и простором за камповање. Готово све што се данас ту налази изградио је сопственим рукама.
View this post on Instagram
„Најлепши период био је када није било ничега“
Иако његов камп данас изгледа уређено и пружа све што је потребно за боравак у природи, Јован каже да су му најлепше успомене везане управо за почетке, када на том месту готово да није било ничега.
„Најлепше је било док сам све стварао. Прво сам имао само импровизовану надстрешницу, па једну јурту, затим другу, трећу… После су дошли тушеви, летњиковац и кухиња. Срећа је управо у том процесу стварања“, прича Јован.
Додаје да је сваки камен, свака даска и сваки детаљ настајао полако, без журбе.
„Ништа није направљено преко ноћи. Све смо радили корак по корак и управо због тога сваки део овог места има своју причу.“
Пет година није био болестан
На питање како му прија овакав начин живота, Јован одговара без много размишљања.
„Пет година нисам био болестан. Туширам се хладном водом током целе године, много времена проводим напољу и верујем да човеку природа враћа много више него што очекује“, каже он.
Ипак, додаје да живот у шуми није идилична разгледница, већ свакодневни рад и велика одговорност.
„Морате да радите сваки дан. Овде нема дугмета које ће решити проблем. Све зависи од вас“, поручује Јован.
Мобилни телефони остају по страни
Једна од ствари коју Јован посебно воли јесте то што у кампу готово да нема мобилног сигнала. Управо зато, каже, људи се брзо одвоје од екрана и окрену једни другима.
„Забораве телефоне. Седи се око ватре, свира гитара, разговара се. То су успомене које остају за цео живот“, прича Јован.
Највећа потврда да ради праву ствар, додаје, јесте то што му се гости из године у годину враћају.
„То ми је најбољи показатељ да су овде пронашли оно због чега су дошли.“
View this post on Instagram
Деца у природи уче више него у учионици
Јован је посебно поносан на то што су његова деца одрастала у природи, учећи кроз свакодневне животне ситуације, а не само из школских уџбеника.
Каже да је његов најмлађи син математику савладао на сасвим другачији начин – док су заједно градили.
„Користили смо обичан метар. Тако је кроз игру научио центиметре, дециметре, метре, сабирање и множење. Децу треба пустити да истражују, пењу се на дрвеће и сама решавају проблеме“, прича Јован.
Верује да управо такав начин одрастања развија самосталност, моторику и креативно размишљање, али и ствара много чвршћу везу са природом.
Учи људе како да се снађу у природи
Поред живота у кампу, Јован организује и школу боравка у природи, у којој полазници стичу основна знања и бусхцрафт вештине неопходне за безбедан боравак на отвореном.
На курсевима уче како да безбедно користе нож и секиру, направе заклон, запале ватру помоћу кремена и оцила, као и бројне друге вештине које могу бити корисне свакоме ко воли природу.
„Свако ко одлази у природу требало би да у ранцу има кремен и оцило. Ако вам се поквасе шибице или упаљач, то може бити једини начин да запалите ватру“, каже Јован.
Слобода нема цену
На питање да ли је икада пожелео да се врати некадашњем животу, Јован без оклевања одговара да није.
„Навикнете се на ово. Спреман сам да платим цену оваквог живота због слободе коју ми пружа. Не тврдим да је ово прави избор за свакога, али за мене јесте.“
У тој једноставној реченици можда се најбоље осликава његова животна филозофија. Далеко од градске вреве, Јован је пронашао мир у природи, где су тишина, стварање и осећај слободе постали много вреднији од комфора који је оставио иза себе.
Мондо