Свети великомученик Прокопије је хришћански светитељ из 4. века.
Рођен је у Јерусалиму. Име по рођењу било му је Неаније, а био је војвода у служби цара Диоклецијана.
Спада у ред „огњених светаца“ у које се убрајају још и Свети Илија и Огњена Марија.
Према легенди, у време прогона хришћана, Диоклецијан је одредио Неанија да са једним одредом војске иде у Александрију и тамо затре и уништи хришћане. На том путу, Неанију се десило нешто слично као некада Савлу, касније апостолу и светитељу Павлу.
Десио се јак земљотрес, након чега му се обратио Бог речима: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“. На његово питање: „Ко си ти, Господе? Не могу да те познам“, показао се у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и зачуо се глас: „Ја сам Исус распети Син Божји, овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје и мир мој биће с тобом“.
Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Ушао је у Јерусалим и објавио мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара.
После великих мучења бачен је у тамницу, где му се јавио опет Господ Исус Христос, који га и крсти и даде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „И ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне бачене су у исту тамницу, где их је Св. Прокопије учио вери Христовој, а нарочито томе како ће примити венац мученички.
Зато се у чину венчања помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена су касније страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене.
Када Св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Хришћанство сија до скончања времена. Св. Прокопије преминуо је у Кесарији Палестинској 21. јула 303. године.
Веровања
У неким српским крајевима сматра се да је овај дан погодан за свадбе, јер Св. Прокопије походи и благосиља младенце. Данас се избегава копање, чак и сахрањивање. Такође се на Светог Прокопија није купало. У старини су Срби рудари сматрали овог светитеља својим патроном. Сматра се и заштитником деце. Славили су га каменоресци и бунарџије. Верници се уздржавају од тежих послова, а светац се слави и за здравље деце. Данас сви треба да се уздржавају од псовки и свађа.
По свим српским крајевима постоје разни обичаји и веровања у вези овог празника и придаје му се велики значај, иако није уписан црвеним словом у календар. Постоје и породице, додуше ретке, које славе Св. Прокопија као крсну славу.
Извор: Новости