„Некоме је ова моја реченица са скупа у Ужицу више засметала него коалиција о којој се све зна и о којој сам увек отворено говорио, истиче у саопштењу Милан Стаматовић председник општине Чајетина.
„Ја нисам тип политичара који воли да хвали некога, а сарадњу не доказујем подаништвом, већ уважавањем мишљења и онда када се не слажемо. Сарадња не значи одрицање од сопствених ставова, већ спремност да разговарамо и онда када постоје разлике.
Ја сам доказао и показао да постојим за државу ако се ми на локалу довољно ангажујемо и не чекамо да нам све падне са неба. Нереално је очекивати од државе да ће све она, а ми да ништа не урадимо за њу. Држава и локална самоуправа имају различите одговорности, али исти интерес – да људима буде боље и да се сачувају развојни потенцијали наших средина.
Са коалиционим партнерима разговарам равноправно — ни као поданик, ни као неко ко ће их тврдоглаво нападати и вређати. Грешили смо ми, грешили су и они, али наша заједничка победа је када смо заједничке проблеме решили разговорима, конструктивним критикама и решењима до којих смо заједно дошли.
На изненађење свих, да – дијалог је овде донео много!
Сваки предочени проблем претворили смо у нешто боље. Имамо напокон историјску шансу да затворимо покушај приватизације трећине Златибора и то нисмо могли да постигнемо ни када сам био у ДСС-у, међу „својима“. Ако сам изашао и рекао јавно какве смо проблеме имали, непоштено би било да сада ћутим и не истакнем да је држава реаговала и решава деценијски проблем.
Сматрам да је то пример како треба да изгледа однос локалне самоуправе и државе: без слепог повлађивања, али и без беспотребног сукоба; уз јасне захтеве, аргументе и одговорност.
Сви они који мисле да се наши разговори воде о подели плена, о нечијем шпијунирању или пребијању, говоре о себи. Сведок сам да разговарамо о даљем унапређењу и развоју. Ја сам од своје државе само то тражио: да има слуха за мале средине, за представнике народа и за народ.
Ми се политички не морамо слагати сто посто, али око даље будућности Србије немамо дилему.
Ја Србију видим са српском шајкачом, са сећањем на Ратка Младића и све наше хероје којих се не одричемо и не стидимо, са омладином коју разумемо и слушамо, јер су важан део друштва, са пензионерима које не називамо „крезубим гласачима“, без даљих подела и без увреда.
То је мој политички и лични став и не очекујем да са њим сви морају да се сагласе. Али очекујем да се и мој став поштује онако како ја поштујем право других да имају другачије мишљење.
Ако незадовољство покушавате да решавате увредама и псовкама, или на таквом односу покушавате да градите систем, нећете добити савезнике, већ људе који имају потребу да се бране. У таквим сукобима тешко је видети крај, а још теже доћи до решења. Зато хајде да покушамо другачије.
Овде нико не жели грађанске ратове које спомињу. Не желимо да се враћамо у она времена која још нисмо заборавили. Србији су потребни мир, одговорност, разговор и рад, а не нове поделе међу људима.
Био сам млад и у првим редовима политичких борби у времену када нас је Вук Драшковић повео путем промена због којих сам се кајао. Добијао сам батине на улици због таквог човека, да бих данас читао да он изјављује да је Ратко Младић неко кога се треба стидети.
Не говорим ово да бих било коме оспоравао право на мишљење. Говорим из личног искуства и из потребе да објасним зашто данас много пажљивије бирам коме поклањам своје поверење.
Никада не можемо знати ко са стране може да поведе народ путем подела и сукоба, али то неће моћи да учини ако будемо сложни и ако будемо чували заједништво. Није џаба неко некада рекао да упамтимо за вјек вјекова: „Само слога Србина спасава.“
Онај ко нас свађа, добро нам не мисли.
Мој избор је да се не одричем славних предака, српске шајкаче и свог идентитета, јер видим да су их се у моје име одрекли они који су мој излазак на митинг у Ужицу видели ка издају. Издају чега? Само месец дана пре тога док сам указивао читавој јавности на проблеме са ПК Златибором и када сам критиковао републичку институцију, опет сам од исте публике нападан.
Дакле, то ипак нема везе са мојим политичким изборима којима градим општину заједно са државом, јер тако треба да буде. Највише има везе са непремостивим идеолошким разликама које сам видео на скупу у Ужицу.
Не могу да стојим са некаквим Зелено-левим фронтом и ужичким Синђом, који цепа плакате Младићу, чију сам породицу познавао и помагао.
То је моја граница и мој политички избор. Као што је моје право да бирам са ким ћу да сарађујем, тако поштујем право сваког другог да бира своје политичке савезнике.
Имајте своје изборе, али не ускраћујте туђе. Ја вама у ваше не дирам. То је политичка култура коју треба да вратимо на велика врата.
Живела Србија!“
Огласна табла