Верници тог дана обилазе гробове, пале свеће и моле се за покој душа својих најмилијих.
Михољске задушнице обележавају се увек суботом, пре празника Михољдан, а ове године падају 10. октобра.
На задушнице у црквама се служе света литургија и парастос за упокојене, а верници обилазе гробове ближњих особа, каде тамјаном и моле се за покој душе.
На гробље се традиционално односе свећа, жито, вино и тамјан.
У појединим деловима Србије, верници на гробље односе храну и пиће, као симбол милости и сећања, док православни свештеници често апелују да се то не чини!
Често се и у име упокојених сиромашнима деле дарови, како би се показало милосрђе.
Веровање наших старих је и да се на гробље крене што раније, током преподнева, како би се обавили сви ритуали док је дневно светло.Важно је напоменути да суштина задушница није количина хране и пића која ће бити изнета на гробље, као ни величина букета цвећа. Српска православна црква као најважнији чин пропагира молитву за душу покојника, љубав и сећање.
Обичаји и веровања
На Михољске задушнице верници одлазе у цркву, где се служи парастос, молитва за покој душа упокојених. Након тога, обичај је да се обиђу гробови најближих, запали свећа и изговори молитва:
„Бог да им душу прости и упокоји их где праведници почивају.“
На гробље се носи кувано жито, вино, колач и свеће. Жито симболизује васкрсење и нови живот, вино подсећа на крв Христову, а свећа означава светлост вечности.
У многим крајевима Србије обичај је да се поређа храна на гроб, а затим подели сиромашнима или комшијама „за душу“. То је знак да љубав и доброта не престају ни кад физички живот нестане.У народу постоји веровање да је најбоље носити хризантеме, пошто цветају крајем јесени и почетком зиме, имају симболику пролазности, жаљења и смрти, док кале и љиљани симболизују одлазак душе на други свет, а ако је особа преминула млада – невиност. Цвеће на гробљу, генерално, треба да симболизује пролазност јер вене и суши се.
Већини људи је цвеће ипак само украсни елемент који носе на гробља како би гробови изгледали лепше, али има и оних којима је посета гробу прилика за молитву за своје покојне. Тада чин стављања цвећа и свећа на гроб представља знак унутрашњег чина љубави према онима који леже у гробовима. Тиме им показујемо да их волимо и да мислимо на њих и да желимо њихово спасење.
Задушнице су и дан праштања и помирења. Верници се сећају својих покојника без туге и очајања, већ са надом и вером у вечни живот. Каже се да ко на Задушнице запали свећу, пали је и за своје претке, али и за све оне који немају никога да их се сети.
Тога дана није прикладно радити тешке послове, већ се време посвећује молитви, породици и сећању.
Задушнице се увек обележавају у време тзв. Михољског лета, када природа још једном, пред јесен, засија благом топлотом. Зато народ верује да су Михољске задушнице благе и мирне, као што треба да буде и душа сваког човека који се тога дана моли за своје ближње.
Молитва за покојне
Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу. И усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање лица Твога весели све од века свете Твоје. Даруј им царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш,и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим,и Благим, и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
Извор: Курир