Рад на одређено време све је чешћи облик запошљавања, али запосленима доноси неизвесност у погледу сигурности радног места и могућности да планирају будућност. Иако Закон о раду Србије прописује да овакав радни однос, по општем правилу, може да траје најдуже 24 месеца, постоје законски изузеци који омогућавају ангажовање и дуже од две године.
Члан 37. Закона о раду уређује услове под којима послодавац може да закључи уговор о раду на одређено време. Такав уговор дозвољен је када постоје објективни разлози због којих је потреба за радом временски ограничена. То може бити унапред утврђен период ангажовања, обављање конкретног посла или наступање одређеног догађаја од којег зависи потреба за запосленим.
Опште правило је да рад на одређено време код истог послодавца не може да траје дуже од 24 месеца, без обзира на то да ли је уговор закључен једном или је током тог периода више пута продужаван.
У укупан период рачунају се и узастопни уговори, док се прекид краћи од 30 дана не сматра прекидом континуитета радног односа.
У којим случајевима уговор може да траје дуже од две године?
Закон предвиђа неколико изузетака у којима рад на одређено време може да траје дуже од прописаних 24 месеца.
– Замена привремено одсутног запосленог: Уговор може да траје до повратка запосленог на чије место је ангажована друга особа, чак и ако одсуство траје дуже од две године.
– Рад на пројекту: Ако је ангажовање везано за пројекат који има унапред одређено трајање, уговор може да траје до завршетка пројекта.
– Запошљавање страних држављана: Уговор може да буде закључен до истека важења дозволе за рад, у складу са законом.
– Новоосновани послодавци: Послодавац регистрован краће од годину дана може да закључује уговоре на одређено време у укупном трајању до 36 месеци, под законом прописаним условима.
– Незапослени пред пензијом: Са особом којој до испуњавања услова за старосну пензију недостаје до пет година, уговор може да буде закључен до стицања услова за пензионисање.
Када уговор на одређено мора да прерасте у стални радни однос?
Члан 37. предвиђа и заштиту запослених у ситуацијама када послодавац не поштује законска ограничења.
Радни однос може да се сматра заснованим на неодређено време ако је уговор на одређено закључен супротно закону или ако запослени настави да ради најмање пет радних дана након истека уговора, уз знање и дозволу послодавца.
У тим случајевима може доћи до такозваног преображаја радног односа, односно стицања статуса запосленог на неодређено време.
Да ли послодавац може поново да запосли радника на одређено након две године?
Адвокат Зоран Крнета потврдио је за Euronews Србија да истек максималног периода од две године не значи да иста особа никада више не може да буде ангажована на одређено време код истог послодавца. Међутим, за то морају да буду испуњени законски услови.
– Закон о раду поставља рад на одређено као изузетак и предвиђа да може да траје максимално две године. Истеком те две године неком ће или престати радни однос или мора да му радни однос прерасте у рад на неодређено – каже Крнета.
Он објашњава да је поновно запошљавање могуће ако запослени након претходног радног односа направи прекид дужи од 30 дана, током којег му престане радни однос, под условом да су испуњени остали законски услови.
У пракси послодавци често најпре закључују уговоре на три месеца, а потом их продужавају на шест месеци, све док не истекне максимални законски период од две године. Након тога запослени може да добије уговор на неодређено време, односно стално запослење.
Рад на одређено може да траје и дуже, али само у посебним случајевима
Крнета указује на то да постоје ситуације у којима запослени може да ради на одређено време и дуже од две године, без прекида радног односа.
– Прва је ситуација кад неко мења одсутног запосленог, на пример породиљу која одсуствује са посла дуже од две године. Друга је ситуација кад запослени ради на пројекту који траје три или четири године. Истеком наведених разлога престаје радни однос. Значи, опште правило је да уговор на одређено траје две године, али постоје одређени изузеци кад може да траје и дуже. То је најчешћи случај у просвети – закључио је Крнета.
Вечерње новости/Директно