На само 12 километара од цебтра Златибора у селу Голово живи породица Тодоровић. Јелена И Александар одлучили су да далеко од градске гужве живе, подижу децу и баве се пољопривредом. Пре непуних десет година из Чајетине су се преселили на село, успешно се баве сеоским туризмом, а њихова деца Николина, Анастасија и Матија такође знају да раде све сеоске послове.
– Ја сам баш срећан што живимо на селу, природа И жвотиње су свуда око нас. Хранимо их, појимо, имамо коке, козице, јарца смо морали да вежемо јер стално јури козе. Маце су ту да лове мишеве. Играмо се пуно, волимо кад дођу гости И ту увек буде још деце, тако да баш нам буде лепо. Никад ми није жао што не живим у граду, рекао је једанаестогодишњи Матија за РИНУ.
Посебно место у домаћинству Тодоровића, заузима коњић пони који се зове Зоран. Зоки је код њих стигао као поклон и од тада је љубимац читаве породице.
– Зоки је шкотски пони, добили смо на га поклон. Власник га је прво оставио у неком кампу, али кад је чуо да тамо туку коње, одлучио је да га нама поклони. Код нас они живи безбрижно И срећно. Имамо опрему за јахање И опрему за чешкање. Он кад је срећан обожава да се ваља по земљи, тада га купамо, додаје Матија.
Ово двоје малишана, али и њихова старија сестра на најбољи начин показују да одрастање на селу, далеко од градске буке и ужурбаности, деци пружа оно највредније, а то је слобода да истражују, уче из природе и расту у хармонији са светом око себе. Сваки дан проведен на свежем ваздуху, у игри на ливади и бризи о домаћим животињама, гради у њима емпатију, одговорност и љубав према животу.
Управо такво детињство, испуњено чистим ваздухом, искреним осмесима и нераскидивим везама са природом, остаје најлепши темељ и најтоплија успомена коју ће понети у свет одраслих.
Извор: РИНА