Постоје људи који униформу носе као део свог посла, а постоје и они који је носе као завет да ће, кад год је потребно, стати између опасности и туђег живота.
Такав је био мајор Горан Булајић, који је погинуо у уторак, 17. новембра, када се авион „миг 29“ којим је управљао срушио између Нове и Старе Пазове. То сведоче и објаве на мрежама оних који су одрастали, школовали се или летели у Ескадрили „Витезови“. Буки, како су га звали пријатељи, био је пилот, ронилац, бајкер, а пре свега – добар човек, пишу његови пријатељи и колеге после трагедије која је заувек одложила договорени сусрет и „мотање“ око чамца са другаром из детињства, још један лет, загрљај његово двоје деце…
Узроци трагедије још се испитују. Незваничо, остаци авиона пребачени су на аеродром Батајница, а јавност полемише да ли је Булајић својим последњим маневром спречио још већу трагедију – да авион падне у насељено место. Да ли се због тога није катапултирао или се догодило нешто друго.
Бошковић: Огроман губитак
О мајору Булајићу за медије је говорио и његов колега и пријатељ, војни пилот Саша Бошковић који је изјавио да је небеска ескадрила нажалост добила још једног члана.
– Буки је неко кога смо сви волели. Дочекао сам га у Приштини 1996. и са том генерацијом сам био јако близак. Ја сам био мало старији од њих. Они су неки који су са мном летели први пут у пару. Он је конкретно неко ко је у мојој каснијој каријери сео у прву кабину, а ја сам био у улози наставника контролора, тако да је губитак огроман. Још једном да нагласим ту његову страст према различитим спортовима. Између осталог, он је био ронилац па је у том својству спасавао људе 2014.
Што се тиче несретног догађаја, пилот Саша Бошковић је изјавио да пре званичног извештаја комисија које су формиране не би било коректно да се нагађа шта се ту догодило.
Уредник портала Tango Siх Петар Војиновић за „Новости“ каже да је авион „миг 29“, у коме је мајор Горан Булајић у уторак ујутру изгубио живот, имао систем евакуације у форми избацивог седишта. Међутим, још се не може са сигурношћу говорити о томе да ли је он употребљен приликом пада летелице.
– Избациво седиште у готово свим ситуацијама може да евакуише пилота из летелице, ако се адекватно и на време активира, али не гарантује спасавање, већ је само средство које би помогло у спасавању живота – објашњава Војиновић. – Истрага ће показати да ли је тај систем радио или није, и томе претходи много фактора. Такође, утврдиће да ли је било времена и могућности да се систем употреби.

Војиновић наводи да је раније технологија дозвољавала да се систем катапулта искоришћава само у стабилнијем положају авиона, при одређеној висини и брзини. Сада је то могуће у најкомплекснијим положајима и брзинама.
Не зна се да ли се у последњим тренуцима живота Булајић одлучио за оно чему је учен и кроз војно школовање и кроз пилотску каријеру – да свесно жртвује себе да би спасао друге, и тако се придружио небеској ескадрили.
Његови саборци кажу: „Када једном добијете крила, тешко их се касније одричете“. Са 53 године живота, њихов Буки, кажу, имао је 40 година стажа са бенефицијама.
Последњи поздрав колеги
МИНИСТАРСТВО одбране и Војска Србије опростили су се емотивним видео-снимком од мајора Горана Булајића. Видео посвећен погинулом пилоту, објављен на друштвеним мрежама, представља последњи поздрав човеку који је свој живот посветио војном позиву, летењу и служби отаџбини.
Уз потресне кадрове, Министарство одбране и Војска Србије упутили су кратку, али снажну поруку: „Неки људи не одлазе. Они заувек остају на небу које су чували. Мирно ти небо, мајоре. Вечна ти слава и хвала“.
Његов живот обележили су небо, пилотска кабина, али и тренуци у којима је без много размишљања одлазио тамо одакле су други покушавали да се склоне. Спасавао је људе из поплављеног Обреновца, ронио у хладној Сави у потрази за несталим Матејем Перишем…
Војсци Србије мајор Булајић прикључио се 1996. Био је припадник 204. ваздухопловне бригаде и пилот 101. ловачко-авијацијске ескадриле. Његов пилотски пут почео је у Мостару, у Ваздухопловној гимназији, чувеној школи која је изнедрила бројне генерације војних пилота.
Његова генерација стасавала је у времену које није остављало много простора за безбрижно одрастање. Посебно се памти 1999, када су током НАТО бомбардовања наше земље војни пилоти полетали свесни опасности која их чека на небу. Међу њима је владало снажно осећање дужности. Мајор Булајић и његови саборци тада су били бритког става – „Уколико ми не полетимо, ко ће?“. Неће имати ко да одбрани земљу.
Ипак, прича о мајору Булајићу не може се испричати само кроз његову војну каријеру. Можда се његова величина највише видела онда када би скинуо пилотску опрему и почео да помаже људима на земљи. Једна од најпотреснијих страница у његовој каријери исписана је у мају 2014. године, током катастрофалних поплава које су погодиле Србију, када се Обреновац нашао под водом.
Док су становници чекали спас на крововима и спратовима својих кућа, Булајић није желео да остане по страни. Чим је чуо шта се догађа, јавио се команди, узео свој чамац и са пријатељима кренуо у град који је вода претворила у огромно језеро.

Више од 20 сати провео је на терену, пролазећи чамцем улицама које су нестале под водом. На терену који није познавао оријентисао се према бандерама, док су му СМС поруке људи заробљених у кућама биле једини путоказ. Заједно са пријатељима успео је да спасе више од 150 људи. Нису то били само бројеви, већ читаве породице, старији људи, деца и сви они који су у тим тренуцима чекали да се појави неко ко ће их извести на сигурно.
О најтежим тренуцима говорио је тада и за медије, а његове речи и данас одзвањају посебном тежином.
– Јесте најтеже и најгоре било када од оца узимате дете. Јер су већином улазиле мајке, а очеви су остајали у тим становима, кућама, па пренесете мајку до чамца, оца оставите са дететом, одете по дете и онда у том тренутку када човек мени – кога не познаје, нити зна ко сам, ни шта сам – даје дете у руке да га ја пренесем преко воде – испричао је Булајић тада за РТС.
У тој реченици можда је садржано све оно што је био. Човек којем су непознати људи поверавали оно највредније што имају – своју децу. Нису знали ко је, нису знали његово име, али су му веровали. Он је ту веру оправдавао, улазио у воду и враћао се по још некога коме је била потребна помоћ. Тај херојски чин још памте они који су тада били поплављени у центру Обреновца, у Улици краља Милана, одакле је спасавао читаве породице.
Његова храборст није се завршавала на поплављеним улицама.
Када је крајем 2021. године у Београду нестао младић из Сплита Матеј Периш, Булајић се прикључио потрази као ронилац. У условима који су били изузетно тешки, у хладној води Саве и уз готово никакву видљивост, заједно са другим рониоцима претраживао је речно дно. Температура воде била је свега неколико степени, а сваки зарон носио је ризик. Ипак, није одустајао од тога да помогне у потрази за несталим младићем.
УДЕСИ ЛЕТЕЛИЦА РВ И ПВО ОД 2006. ГОДИНЕ: У осам падова, изгубљено 17 живота
Према евиденцији специјализованог ваздухопловног портала Tango Six, од осамостаљења Србије 2006. до данас догодило се осам удеса летелица РВ и ПВО Војске Србије са смртним исходом, у којима је укупно живот изгубило 17 особа: 13 чланова посаде, један војник на земљи и три цивила.
* 24. септембар 2008 – „супергалеб Г-4“ (Батајница). Погинуо потпуковник Иштван Канас.
* 7. јул 2009 – „миг-29“ (Батајница). Страдали пилот потпуковник Раде Ранђеловић и војник на земљи Милан Улемек.
* 26. септембар 2012 – В-54 „ласта“ (Нова Пазова). Погинуо мајор Горан Савић.
* 13. март 2015 – хеликоптер „ми -17“ (Сурчин). Погинуло свих седам особа у летелици (четири члана посаде, два здравствена радника и новорођенче).
* 7. април 2017 – „супергалеб Г-4“ (Слатина код Шапца). Погинула оба пилота, потпуковник Ненад Ћулибрк и капетан Дејан Пандуровић.
* 11. април 2018 – „супергалеб Г-4“ (Ковачица). Погинуо мајор Роберт Калоци.
* 25. септембар 2020 – „миг – 21УМ“ (Брасина код Лознице). Страдали пилоти мајор Дејан Крсник и капетан прве класе Звонко Васиљевић.
* 17. новембар 2026 – „миг – 29“ (између Нове и Старе Пазове). Погинуо мајор Горан Булајић.

