Највећа подршка у свему му је отац Слободан који и сам ради у шуми.
Уз оца Слободана, млади Ратко Марковић из села Роге код Пожеге још од малих ногу заволео је тежачке послове и постао најмлађи рабаџија ког је пре две година упознала читава Србија.
Није се либио да са воловима крене у шуму како би зарадио за џеперац, а да ће то бити и његов животни позив доказао је још једном својом одлуком.
Уписао је средњу Шумарску школу у Краљеву, јер како каже, о другом избору није ни размишљао.
– Редован сам ђак и имам добре оцене. Једва чекам јос више практичних предмета када ћу моћи да употребим и сво знање које сам стекао са оцем у пракси. Током радних дана сам на настави, али чим дође петак седам на воз и идем кући. Викенд проводим тако што са татом радим у шуми и помажем му у пословима. Не обарам још увек стабла, али сам ту кад треба касније да се пресеку, стржу или извуку из шуме – рекао је за РИНУ овај млади рабаџија, али и будући професионални шумар.
Док су се његови вршњаци махом одлучивали да упишу гимназију и екононску школу, ајти секторе.. Ратко је без дилеме изабрао своје будуће занимање. Мало времена проводи на друштевним мрежама и играјући игрице на телефону.
– Ја сам одлучио да водим свој живот на мало другачији начин. Да своје време употпуним корисним стварима, помогнем родитељима и сам себи зарадим новац за џепарац. У овоме сам увидео сврху јер ћу се научити радним навикама које ће ми требати кроз живот. Дешава се да другари често не разумеју оно чиме се бавим у слободно време, не запиткују ме много, можда и због тога што су им ти тежачки послови још увек непознаница – рекао је Ратко.
Током распуста ради пуном паром, а како је цена дрва ове године много виша него претходних није изостала ни добра зарада. Ипак он се није одлучио да оде на море, купи нов мобилни телефон или маркиране патике. Ратко је одвојио новац и пазарио нову моторну тестеру.
– То је нешто што ми треба за рад и од чега ћу поново зарадити који динар. Све остало би било бацање пара. Ово је посао који волим и планирам њиме да се бавим, привукао ме је и због тога скупљам новац да купим још ствари које би ми помогле да олакшам рад у шуми, од чекрека, коња и трактора – каже Ратко.
Највећа подршка у свему му је отац Слободан који и сам ради у шуми. Даје му корисне савете и припрема га да и Ратко једног дана буде добар дрвосеча, да пази на себе али и на друге.
– Он је одлучио да тиме жели да се бави и нисмо га спутавали. Храбар је, вредан и воли овај посао, што је и најважније. Тешко јесте јер мораш стабло које одсечеш још неколико пута преко руку да га пребациш, ово је хлеб са седам кора, али када га поједеш нема ништа слађе. Да ми није њега ја не знам куд би. Ми нисмо отац и син, ми смо пријатељи који све деле и раде заједно – каже Ратков отац Слободан.
(Телеграф.рс)
