Пре неколико дана на твитеру се повела полемика око једног анонимног твитераша „Да је Ужице најружнији град у Србији“ где су у коментару уследили аргументи за и против тог твита, како на самом твитеру како у медијима који су пренели ту вест. Да би пронашли делимичну истину на нашем порталу смо поставили анкету са питањем који је заправо најлепши град у Србији? Одговори судећи анкети су дали дијаметрално супротне одговоре од твитера, да је Ужице баш најлепши град.
Град на Ђетињи је у прошлости по величини и значају био одмах иза Београда, а страни путописци су га упоређивали с Меком и називали „малим Цариградом”
Užice najlepši grad u Srbiji. Nazivan je „drugom Mekom”, „cvetnim rajem”, „malim Carigradom”.S tri kamena i tri drvena mosta preko Đetinje, stamenom tvrđavom, stotinama dućana i pekara, sve u baštama, s lepim devojkama kojima je zbog prijatne klime lice bilo „rumeno kao rubin”… pic.twitter.com/TBTxpOZTwk
— OGLASNA TABLA (@oglasna_tabla) November 3, 2022
Ововременим генерацијама Ужичана, одраслим уз високу аерозагађеност града, можда звучи невероватно да је у прошлости у овој вароши ваздух био окрепљујући, а да је овдашња вода за пиће хваљена као најбоља у Србији. Ужице је, кажу, било један од најлепших градова, називано је „другом Меком”, „цветним рајем”, „малим Цариградом” (како се стара песма и данас пева). С три камена и три дрвена моста преко Ђетиње, стаменом тврђавом, стотинама дућана и пекара, све у баштама, с лепим девојкама којима је због пријатне климе лице било „румено као рубин”…
Тако су страни путописци некад писали о граду на Ђетињи. Још од 17. столећа описивали су изглед и житеље овог најпре српског, па турског, а од 1862. поново српског града. О томе у књизи „Старо Ужице у записима”, објављеној осамдесетих 20. века, казује аутор Живан Л. Ћирић, цитирајући записе путописаца и познавалаца ужичке историје.
Аплауз за погодак „корнетом”
Ужице је град који је у прошлости по величини и значају био одмах иза Београда, наводи Ћирић. У записима су остали верни подаци о изгледу вароши и њене околине, српском и турском становништву, о њиховим занимањима, навикама, животу. Пре Хаџи Калфе (17. век) мало шта има забележено, док је највише записа из 19. века, периода сукобљавања новог и старог, ослобађања од Турака и развитка у новој српској држави.
Тако Хаџи Калфа (1609–1657), турски географ и писац, бележи да се „Улиџа (Ужице), велика варошица недалеко од Дрине, налази у једној дугуљастој долини и веома личи на Меку. Мало има њива, али врло много башта”.
Поглед на ужички Стари град с реке Ђетиње
Потом путописац Евлија Челебија за Ужице, у коме је 1664. провео три дана, пише да је „гласовити шехер”. По Евлијином опису, ужичка тврђава је на високој стени као град Токат, опсега три хиљаде и стотину корака. „Јуришом му се не може приближити јер лежи под кљуном врлетног брежуљка с једне, а с остале три стране опасан је реком Ђетињом, валовитом и бучном.„ Испод тврђаве је „красан и напредан шехер, који има 4.800 кућа с обе стране Ђетиње, с виноградима, баштама, ружичњацима”. Наводи да ужичка чаршија има 1.140 уредних и лепих дућана и пет кафана, 1.060 излетишта („све су то дивне баште попут земаљског раја”), преко 100 воденица, а на Ђетињи су три дрвена и три камена моста.
„Град је са северне и источне стране отворен, па му је зрак пријатан. Због пријатне климе становници су тако лепи да им је лице румено као рубин”, истиче овај путописац, помињући и умећа ужичких занатлија: „Њихови књиговесци праве дивне повезе за књиге који очаравају, позлаћене гравиране мастионице за писаће столове и шаљу као дарове у Стамбол.„
Капетан пруске војске Ото Дубислав Пирх пак у својим „Путовањима по Србији у години 1829.” не крије суморан утисак кад је видео овај град који лежи „усред једне колосалне мрачне, готово планинске пустиње”. Простор је, наставља, попуњен с неколико стотина кућа, у средини се види једна тамна пруга, то је дуг низ трговачких дућана. Ужице је после Београда највећа и најнасељенија варош у Србији, истиче Пирх, па кад говори о животу Ужичана закључује да овде „свет радо и весело живи, да је клима оштра али ваздух окрепљујући, да воду хвале као најздравију у Србији”.
Енглески путописац Патон био је у Ужицу 1843. и при пролазу кроз град изненадиле су га противречности: „Ушли смо у базаре који су трулили и распадали се… Чудно звучи, после овог божјег суда сместили смо се у један изванредан хан, најбољи који смо видели у Србији.”
Цртеж Феликсa Каницa
Познати Аустријанац Феликс Каниц био је у Ужицу 1860. и 1888. године. Уз белешке, оставио је драгоцене цртеже ужичке тврђаве и старе цркве брвнаре. Био је усхићен изгледом Ужица, а при првом доласку описивао је последње године боравка Турака у овом граду. „Кад сам опет посетио Ужице 1888. једва сам познао старо Ужице у том новом. На рушевинама турског дела вароши постале су постепено правилне улице са солидним државним и приватним грађевинама.”
Пазарни дан Каниц сликовито описује: „Ту сам гледао ове мршаве, али снажне особе око чијих ногу ландарају пеленгири, широке чакшире од загаситомрког сукна, са истим копоранима дугачких рукава, са црвеним шалом око главе, јанџиком на каишу преко рамена, а опанцима изграђеним код куће, са њиховим женама такође у тамном оделу, али белим повезачама, како излажу на продају нагомилану дрвену робу: бурета, каце, столове, колевке, столице.”
Текст: Бранко Пејић / Photo Story
Огласна табла