Емотиван статус Игора Јурића о Слободану Негићу, оцу девојчице Софије која је убијена у школи на Врачару
Мислио сам да сам добар човек. Док нисам упознао Софијиног тату, Слободана…
Ово је само почетак статуса Игора Јурића, оца убијене Тијане Јурић, који се ноћас огласио на друштвеним мрежама дан након гостовања у Утиску недеља са Слободаном Негижем, оцем Софије, девојчице убијене у школи „Владислав Рибникар“ на Врачару.
– Упознали смо се тако што смо се загрлили и заједно плакали, јецали и у тишини, не говорећи ништа, тешили један другог. А онда је Слободан, прекинуо тишину и тихо изговарао оно, што већ сви знамо: ”Игоре, мени моја Софија толико недостаје…”, наставља Јурић:
– Слободан је са другим родитељима страдале деце у Рибникару и Младеновцу, постао део једне велике породице. Породице где више ниси Слободан већ Софијин тата, баш као што ја нисам Игор већ Тијанин тата. Тако ми се обраћају људи који ме препознају на улици.
“Да ли сте Ви Тијанин тата”? “Да, јесам…”
Тада те у тренутку преплаве два осећања, једно је огроман понос, други је огромна туга.
Тако ће наставити животе Слободан, као и сваки други родитељ који је у овој страшној трагедији изгубио оне због којих овај живот заправо има смисла.Неизмерно сам тужан и неизмерно срећан што сам упознао Слободана. Знам да ћу имати од кога да се учим доброти. Знам уз кога ћу моћи да ћутим. Знам ко ће ме разумети. Исто толико, жарко желим да загрлим и исто тако ћутим са сваким родитељем који ће испричати своје приче, о својој страдалој деци. И тек ћемо плакати када се њихове приче споје са Слободановом.
Тек тада ћемо почети схватати колико је заправо ово велики губитак за све нас. Бар се надам да заиста хоћемо. Слободан нам је свима дао задатак, да на ову количину љубави и доброте, коју је он пружио нама, одговоримо исто. Да своје ближње боље разумемо, волимо и поштујемо. Али не само ближње. Само доброта и љубав може залечити ову велику рану и насиље око нас. Баш она доброта какву мој Слоба носи у себи, у свом огромном срцу.
И, зато, због Софије и њеног тате, због све друге страдале деце и њихових родитеља, размислите како разговарате са својом и туђом децом, са својим пријатељима, својом родбином, познаницима и онима које не познајете. Да свако од нас буде бар мали ако већ не може велики Слободан Негић. То дугујемо сваком страдалом детету у овој незапамћеној трагедији.
– И нека то крене од вас драги народни посланици. Напуните скупштину, и са највећим поштовањем у тишини и примереним речником разговарајте о овој муци која нас је снашла. Нама, родитељима страдале деце не значи ништа што се бесомучно вређате. Разговарајте између себе како да ове трагедије предупредимо и спречимо. И, бар док су седнице посвећене овој трагедији, покушајте сви да будете бар на кратко, Слободан Негић. Ја ћу покушати да научим да будем добар као он. Знам да је то готово немогуће али покушаћу. Покушајте и ви. Због Софије и сваког другог страдалог детета. Софијин тата, Слободан Негић. Оличење доброте.
Извор: телеграф.рс / Фото: Принтскрин: Нова.рс, Фото: Никола Анђић
