Док многи у деветој деценији сабирају успомене у тишини, Милун Ђукић из Парменца одлучио је да их преточи у своју прву књигу и тако остави траг о временима која су мењала људе, градове и животе.
Његово дело „Мој варљиви XX и луди XXИ век”, на скоро 300 страна, доноси сећања једног човека између два века, од половине прошлог до данашњег времена, уз јасну поруку да за нове почетке никада није касно.
Књига је саткана од аутобиографских прича, емоција, сусрета и успомена које су обележиле живот овог времешног господина, заљубљеника у слику, филм, лепу реч и Мораву.
„Приче у овој књизи су искључиво аутобиографског карактера. Оне осликавају све појаве које се тичу једног дубоко проживљеног емотивног живота, имајући у виду године, а обухватају пре свега сусрете са познатим и непознатим људима, догађаје, али на првом месту ипак љубав. Акценат је на томе како смо се забављали, заљубљивали, волели и тако даље. Да то остане као успомена младим генерацијама, баш овде на Морави”, прича Ђукић.
Посебно место међу корицама заузима између осталих и прича о младости, љубави и сусрету две културе, два града и два света. Кроз странице књиге провлачи се и сећање на Рускињу Ирину, коју је упознао током семинара на Јадрану.
„Отићи на семинар на Јадран, у чувене хотеле Соларис код Шибеника, и упознати једну дивну особу Рускињу Ирину. Само њено име на грчком значи мир, спокој и блаженство, али једна таква Ирина може да унесе и немир. После седам дана на Јадрану, дружење се наставило у Београду, на Видиковцу, на 22. спрату. Следеће године дочек у Москви био је величанствен. Возили смо се реком Москвом, причали о архитектури, о животу и времену”, говори Ђукић са осмехом џентлмена старе школе.
Љубав према филму и уметности додатно је обликовала његов поглед на живот, а чињеница да је пријатељевао са чувеним филмским режисером и сценаристом Пуришом Ђорђевићем оставила је посебан траг и у његовом стваралаштву.
„Све те приче могу да буду мали предлошци за сценарија. Али, то је ствар сценариста и продуцената. Јер ако је Пуриша Ђорђевић рекао да филм није слика, већ дух, зашто онда и речи не би могле бити дух”, каже Ђукић.
И управо у томе лежи посебност ове књиге, она није само збир успомена, већ сведочанство једног времена, емоција и живота који је умео да воли, памти и примећује лепоту обичних тренутака.
Извор: РИНА