Дубоко испод шумског тла, на местима где се укрштају влага, стара стабла и специфичан састав земљишта, крије се један од највреднијих природних ресурса Србије, тартуф.
Ова јединствена гљива, цењена у гастрономији широм света, постала је предмет потраге искусних тартуфара, али и све већег интересовања домаћих и страних тржишта.
Шумско благо које не може да се узгаја вештачки
Иако постоји више стотина врста, само десетак тартуфа је јестиво, а они најквалитетнији – бели и црни – формирају се у строго одређеним условима. Расту под земљом, најчешће уз корење храста, тополе и леске, и зато их је готово немогуће вештачки узгајати. Њихов интензиван мирис природно привлачи свиње, док су пси обучени специјално за потрагу на терену.
Управо та реткост и специфична арома, која брзо испари након вађења, чине тартуф једним од најскупљих гастрономских деликатеса.
Србија – неоткривени рај за тартуфе
Иако се европске земље попут Италије и Хрватске деценијама брендирају као препознатљиве регије тартуфа, Србија тихо гради репутацију скривеног лидера. Шуме око река Јасенице, Караша, Босута, Лугова, подручје Делиблатске пешчаре, Обедске баре, али и планине попут Рудника, Космаја, Фрушке горе и Опленца, обилују идеалним стаништима.
Тартуфари тврде да су домаћи тартуфи посебног квалитета – интензивног мириса и укуса који се често упоређује са најцењенијим европским примерцима. Сезона зимског белог тартуфа управо је у пуном јеку, а берачи свакодневно обилазе терен у потрази за примерцима који на тржишту могу достићи и до 5.000 евра по килограму.
Од Србије до Истре и Италије – већ устаљени путеви трговине
Домаћи сакупљачи годинама развијају продајне канале, па значајан део рода завршава у Истри и на чувеним италијанским пијацама тартуфа. Поред свежих гљива, све више произвођача бави се прерадом – од паштета и уља до смрзнутих тартуфа, што отвара додатне изворе прихода.
Држава такође увиђа потенцијал: тартуфи спадају међу производе са највећом економском вредношћу по квадратном метру, што их сврстава у једну од најперспективнијих нишних грана пољопривреде.
Кина као ново тржиште – шанса или изазов?
Споразум о слободној трговини са Кином, који је ступио на снагу 2024. године, отворио је врата српским тартуфима ка огромном азијском тржишту. Ипак, стручњаци упозоравају да Кина већ предњачи у производњи гљива, па би фокус требало да остане на европским и америчким купцима који траже квалитет, аутентичност и проверено порекло.
Шта је потребно за светски успех?
Пут до премиум бренда захтева професионализацију. Стручњаци истичу неколико кључних корака:
– сертификација квалитета и јасно означавање порекла,
– строга контрола хигијене и откупних ланаца,
– улагање у маркетинг и брендирање „српског тартуфа“,
– развој плантажа са микоризираним садницама, које омогућавају стабилнији и одрживији принос.
Плантажни узгој већ даје резултате у свету, а стручњаци верују да би Србија, уз правилна улагања, у наредних десет година могла постати један од препознатљивих извозника тартуфа.
Цене тартуфа варирају – црни тартуф слабијег квалитета продаје се за 50 до 100 евра по килограму, док се бели, најређи и најцењенији, креће од 800 до 2.000 евра. Врхунски примерци, ретки и савршено формирани, достижу и до 5.000 евра по килограму, што ову гљиву чини једним од најпрофитабилнијих природних ресурса региона.
Србија се тако постепено позиционира као неоткривена сила у свету тартуфа. Ако искористи тренутни моментум – уз паметне стратешке одлуке, стандардизацију и снажан маркетинг – „српски тартуф“ могао би ускоро постати бренд који ће се ценити широм света, баш као што се данас вреднују његови истарски или италијански рођаци.
Биз портал / Фото: Роберт Гетел / РАС Србија
