Сава Шумановић, велики српски сликар, рођен је 22. јануара 1896. године, пре 130 година.
Мајстор пејзажа, актова и мртве природе, један од најзначајнијих српских сликара уопште, рођен је у Винковцима. Стицајем околности, његов отац се у том граду, на ободу Западног Срема, у то време налазио послом.
Када се породица вратила у завичајни Шид, Сава је имао четири године. Реалну гимназију похађао је у Земуну. Паралелно са гимназијским школовањем, посвећено је похађао сликарски курс код Исидора Јунга.
Временом је већ тада постало видљиво да га је љубав према ликовном стваралаштву у потпуности освојила. Његови ближњи, родитељи, настојали су да га усмере ка нечему рационалнијем и практичнијем. Отац, изданак угледне шидске грађанске породице, по образовању је био шумарски инжењер. Као неку врсту разумног решења, сину је предлагао студије права. Сава се, међутим, није дао.
Коначно, 1914. године започиње студије на Вишој школи за умјетност и обрт у Загребу. Боравак у том граду искористиће, осим подразумевајућих школских обавеза, за проучавање дела старих мајстора. Такође је предано проучавао и новију уметност, импресионизам и симболизам.
Успело му је притом да задобије извесно уважавање у уметничким круговима Загреба. Тако 1918. године излаже у загребачком Улриховом салону заједно са Богумилом Царом (1891–1969), као и на заједничкој завршној изложби Школе за умјетност и обрт.
Утисак је да је Шумановић у ранијој фази углавном био ослоњен на естетске узоре тада свеприсутне сецесије, како је тај уметнички феномен био познат у Аустроугарској. У Немачкој је коришћен и термин Југендстил, у Француској Арт ноувеау, у Британији Модерн стyле, а у Сједињеним Америчким Државама Тифани стил.
Млади Шумановић бавио се илустрацијом, графиком и сценографијом, уз, разуме се, сликарство. Запажене су његове илустрације објављене у књижевној ревији „Јуриш”, под уредништвом Антуна Бранка Шимића.
По окончању Првог светског рата, крајем 1920. године, Шумановић одлази у Париз, омиљено одредиште уметника све до наших дана, уз Њујорк, који је ту улогу делимично преузео седамдесетих година.
Вишемесечни боравак у Паризу искористиће за додатно образовање код Андреа Лота (1885–1962), код кога је похађао и посебан курс. У тој фази, по свему судећи под Лотовим утицајем, на њега снажно делују кубизам и конструктивизам.
Отуд ће управо Шумановић постати изразит представник кубистичког сликарства у Срба.
Када је 1922. године у Београду одржана Пета југословенска изложба, Шумановић је био њен учесник.
Две године потом, 1924, пише студије „Сликар о сликарству” и „Зашто волим Пусеново сликарство”.
Наредне, 1925. године, поново борави у Паризу, где ће излагати и на Јесењем салону 1926. Управо у том периоду настаје његово знаменито дело „Доручак на трави”.
Године 1927, такође у Француској, Шумановић ствара и, по многима, свој најзначајнији рад „Пијани брод”, платно монументалних димензија, инспирисано истоименом песмом Артюра Рембоа. У ликовном смислу, као узор се у извесној мери препознаје Жерикоова „Сплав Медузе”.
Током тог боравка у Паризу учествовао је и у декорисању култног ресторана „Ла Купол”.
Живот и рад у „Граду светлости”, својеврсном тадашњем Вавилону, ипак су оставили последице. Опхрван животом, исцрпљен и преморен, 1928. године враћа се код својих у Шид, са намером да се у мирној, домаћој средини опорави.
У наредном периоду настају његова знаменита дела са пејзажима вољеног Срема.
Крајем те године, у септембру 1928, излаже у Београду. Пошто су критике биле изненађујуће похвалне, охрабрен и са новим самопоуздањем, уверен да се опоравио, одлучује да се врати у Париз.
У „Граду светлости” тада настају нова ремек-дела, попут „Црвеног ћилима”, „Луксембуршког парка” и „Лежећег женског акта”.
Коначно, 1930. године враћа се у вољени Шид. Од тада ће бити посвећен локалним темама, сликајући пејзаже и актове. У том периоду настају „Шиђанке” и „Берачице”.
Необични Шумановић, у потпуности посвећен свету уметности, савременицима је често деловао особено и издвојено из свакодневице. Његов пријатељ, архитекта и сликар Александар Дероко, сећао се да је тридесетих година једном приведен јер је затечен како слика на Авали.
Према Дероковим речима, Шумановић је био збуњен и толико уроњен у рад да у првом тренутку није умео јасно да објасни ко је и шта ради.
Хрватске усташе ухапсиле су га у његовој кући у Шиду, у зору, на Велику Госпојину, 28. августа 1942. године.
Срем је, као и Шид, након окупације Краљевине Југославије у априлу 1941. године, припао такозваној Независној Држави Хрватској.
Тог јутра усташе су ухапсиле око 150 грађана Шида и одвеле их у Сремску Митровицу, где су после тортуре убијени, највероватније 30. августа. Међу њима је био и Сава Шумановић.
Политика / фото: архива Политике
