БЕОГРАД – Дугогодишњи председник Србије и Савезне Републике Југославије, Слободан Милошевић, умро је 11. марта 2006, пре 19 година, у притворској јединици Трибунала за бившу Југославију у Хагу. Имао је тада 64 године.
Слободан Милошевић био је најистакнутија личност српске политике последње деценије 20. века. Чак и када су међународне оклоности наметале расплет догађаја независно од његове воље, утисак је био да је улога Милошевића важна.
Рођен је Пожаревцу августа 1941. Родитељи су били родом из Црне Горе. Отац Светозар, по образовању богослов, радио је као вероучитељ и наставник руског. Мајка, која је после развода радила као васпитачица у средњошколском центру у Пожаревцу, била је изразити следбеник вредносног модела који је донео поратни режим под вођством КПЈ, што, изгледа, није у тој мери важило за оца који је после развода живео у Црној Гори.
Слободан Милошевић је члан Савеза комуниста, како се КПЈ звала од 1952, постао још 1959. године као гимназијалац.
Његовом политичком опредељењу, осим породичног наслеђа, извесно је помогла и емотивна веза из средњошколских дана, потом брак, са суграђанком Мирјаном Марковић, која је имала озбиљну углед у партијским структурама као ванбрачна кћерка Моме Марковића, високог поратног функционера и скојевке Вере Милетић. Њена трагична судбина у завршном периоду окупације, по свему судећи пресудно је одредила Миру Марковић.
Слободан Милошевић је Правни факултет Универзитета у Београду окончао крајем 1964. године. У завршним годинама студија запослен је у Универзитетском комитету СК. Био је учесник више радних акција, још од средњошколских дана. Већ у другом семестру доспео је на позицију руководиоца факултетског комитета СК.
Од 1966. радио је Скупштини града Београда, а од 1970. у предузећу Техногас. Надаље, паралелно је градио каријере у партији и привреди, да би у другој половини 80-их доспео у врх политике тадашње Србије и Југославије.
Крајем седамдесетих постаје председник Пословног одбора Београдске банке. Извесно време, био је представник банке у САД, у Њујорку. Паралелно, 1980. доспева на чело општинског комитета СКЈ Стари град. Средином 1982. постаје члан ЦК СК Србије, две године потом нашао се на челу Градског комитета СК Београда. Председник Председништва ЦК СК Србије постаје маја 1986. године.
Преломни догађај његовог живота била је Осма седница ЦК Савеза комуниста Србије, септембра 1987. године. Био је то потпуни разлаз Слободана Милошевића и Ивана Стамболића, који га је претходно деценијама доводио на важне позиције, од Техногаса до места председника Председништва ЦК СК Србије.
Сукоб је јавности представљен као последица неслагања око метода којима би требало решавати кризу на Косову и Метохији.
Осма седница ЦК СКС била је заправо нека врста пуча у врху српске партије. Манири и методе које је Милошевић користио изненадиће многе, посебно старе партијске кадрове. Од тада, концентрисао је у својим рукама сву моћ на нивоу Србије.
Слободан Милошевић упамћен је по промени уставног положаја аутономних покрајина унутар Србије, што су његове присталице истицале као велику заслугу, иако је већи део тог посла заправо претходно већ обавио Иван Стамболић, али тихо, као унутарпартијско надметање.
Преврату унутар партије претходио је боравак Милошевића на КиМ 24. априла 1987. године, када започиње његова шира популарност након иступа на митингу Срба у Косову Пољу.
Надаље, окупљања незадовољних Срба са КиМ пратила су више политичких акција Слободана Милошевића, како у Београду, тако у Новом Саду, Црној Гори. Покушаји сличних окупљања у другим срединама, западније, онемогућени су.
Маја 1989. постаје председник Председништва СР Србије. На првим директним изборима, децембра 1990. огромном већином гласова изабран је за председника Србије.
На оснивачком конгресу Социјалистичке партије Србије, 27. јула исте године, изабран је за председника те странке образоване спајањем дотадашњег Савеза комуниста и Социјалистичког савеза радног народа. На челу СПС био је до смрти.
На превременим изборима, децембра 1992. поново је изабран за председника Србије, а од 1997. до октобра 2000. године био је председник Савезне Републике Југославије.
Милошевић је предводио делегацију СРЈ и Републике Српске током мировних преговора у Дејтону, САД, новембра 1995. године. Споразум је коначно потписан у Паризу, у децембру, чиме је успостављен мир у БиХ.
На изборима крајем септембра 2000. кандидат Демокатске опозиције Србије за председника СРЈ, Војислав Коштуница, задобио је битну предност. Пошто је званично најављено одржавање другог изборног круга уследио је масовни бунт и преврат 5. октобра 2000, чиме је Милошевић развлашћен.
Урушавању његове популарности извесно је, осим агресије НАТО на СРЈ 1999. године, допринело целокупно искуство распада Југославије, у чему је он био само један од актера, као и ратови, санкције и сиромаштво деведесетих.
Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу објавио је 27. маја 1999. године, током НАТО агресије на Србију односно СРЈ, оптужницу против Милошевића.
Ухапшен је 1. априла 2001. године, а изручен Хашком трибуналу 28. јуна исте године.
Извор: РТВ / Фото: ЕПА (СРЂАН СУКИ)
