Од следеће године, Италијани, Немци, Швеђани и остали становници ЕУ ће текстил морати да одлажу у одвојене контејнере.
То је први корак ка организованом решењу проблема текстилног отпада којег Европљани генеришу у огромним количинама – 12.6 милиона тона сваке године.
У Србији, с друге стране, примарна селекција отпада је заживела тек у појединим општинама, али ни тамо нема говора о одвојеном сакупљању текстила. Према проценама ПКС, у Србији се потенцијално сваке године акумулира око 90.000 тона текстилног отпада. Највећи део сада одлази на депоније или се спаљује.
Мада се рециклажа обавља тек спорадично, Србија би могла да постане регионални лидер у рециклажи текстилног отпада, тврди ПКС. Ипак, стручњаци за еКапију објашњавају да је процес рециклаже текстила веома комплексан, а инвеститори у њему и даље не виде прилику за профит.
Чак и у ЕУ, рециклажом одеће углавном настају индустријске крпе, термоизолациона вуна и филц за намештај, док се само 1% претвара у нове одевне предмете. Тамо где једни виде проблеме, други траже шансу – консултантска кућа МцКинсеy израчунала је да би за рециклирање „влакно у влакно“ било потребно улагање 6-7 млрд ЕУР, а годишњи профит би био 1,5-2,2 млрд ЕУР.
Ентузијаста има и код нас. Женски центар Ужице је још 2010. године осмислио иновативни центар за прикупљање и рециклажу текстила Ретеx. Пројекат решава два проблема – пружа прилику за зараду женама које су неконкурентне на тржишту рада и истовремено се бави текстилним отпадом.
Проф. др Маја Радетић, са Катедре за текстилно инжењерство Технолошко-металуршког факултета, истиче да рециклажа текстила није једноставан процес и зависи од низа технолошких, економских, политичких и социолошких фактора.
Према њеним речима, механичка рециклажа текстила је најраспрострањенија форма рециклаже у свету када се добијају влакна чија дужина и механичка својства ограничавају даљу прераду, па се углавном експлоатишу у производњи нетканих текстилних материјала.
Сви се слажу да је најпре потребно решавати узрок проблема, а то је брза мода.
ПКС подсећа да се према подацима из 2021. године генерише 92 милиона тона текстилног отпада, а очекује се да ће та количина до 2030. године бити 148 милиона тона.
– Главни узрок наведеног проблема је брза мода којој се у неком моменту мора стати на крај. Услед праћења трендова и великог броја колекција, модна индустрија сваке године расте. Према неким подацима, у последњих 15 година модна индустрија је порасла око 65 пута. То ствара проблем у виду модних и одевних предмета који након завршетка сезоне остану непродати и након што не нађу пут до купца бивају уништени – напомињу у ПКС.
Примећен је помак у модној индустрији, али су неопходне тектонске промене да бисмо могли да говоримо о одрживој моди.
– Помак у модној индустрији је да се направи уштеда у кројењу, да се праве мање грешке, самим тим и мање отпада, да се смањи утрошак воде, користе еколошке боје. Али, најзначајнија улога модне индустрије је да промовише дужу употребу, међутим, то је у колизији са профитом, па смо затрпани јефтиним неквалитетним текстилом који се, по претпоставкама, баца у реке, на депоније – каже Марина Туцовић менаџерка пројекта.
Извор: ГЗС/еКапија