Разговор са првим мајстором витража у ужичком крају – прича Велимира Веље Тошанића.
Радионица за уметничку обраду стакла „Тиффанy“, иза које стоје Велимир Вељо Тошанић и његова ћерка Ана Жугић, данас је препозната широм света. Вељо је човек који је први у ужичком крају отворио врата овом занату и, после више од три деценије рада, остаје један од малобројних мајстора витража у Србији. Његова животна прича – од фолклора до стакла, од Трипкове до Лондона, Санкт Петербурга и Барселоне – сведочи о томе да се уметност не бира главом, већ срцем.
„Живот ми је подељен на два дела – први сам волео игру, други сам заљубљен у стакло“, каже Вељо. Фолклор је обележио његову младост: водио је КУД „Севојно“, играо соло у „Врањанској свити“, живео сцену и ритам. Али, како каже, иза игре остају само сећања и покоја фотографија. Све се променило када је у Немачкој први пут видео радионицу за стакло. „Схватио сам да могу да оставим траг. Нешто што ће трајати, што ће људи гледати годинама.“ Тако 1993. оснива радионицу „Тиффанy“, у којој ради и данас.
Одрасли сте подно Златибора. Колико Вас је тај крај обликовао као уметника?
Невероватно много. Наш крај је специфичан, пун боја, шара, чистог ваздуха и природне лепоте. Детињство сам провео у Трипкови, а младост у Ужицу – на реци, плажи, код тврђаве. Рад са стаклом потиче из тих слика из детињства: боја ношњи које су веште стрине и тетке шиле, склада који сам видео у фолклору, шара које су генерације стварале. Када сам схватио да се стакло може „слагати“, нијансирати и украшавати као што су се слагале ношње, ту је настала моја највећа инспирација.
Како настаје витраж?
Процес почиње резањем – најзахтевнијим делом за почетнике. Увек постоји мали страх од повреде, али се брзо савлада. У радионици се користе три главне технике: Тифани техника – спајање делова стакла бакарном фолијом и калајем, фузија – топљење стакла у пећи на око 800 °Ц, где настају нове текстуре и боје, пескирање – декорисање и матирање површине песком. Стакло је материјал који мора да се мази и пази. Када му приђете с поштовањем, узврати вам лепотом.
Шта Ваш начин рада чини посебним?
Најпре – пажљиво слушање наручилаца. Боје, мотиви и стил настају у договору. Ипак, сваки комад носи и мој лични уметнички печат. Нема понављања. Чак и кад клијент жели исто, увек се деси нешто ново. А најизазовније ми је „обојити светлом“ – учинити да витраж изгледа складно у сваком делу дана.
Украсили сте многе хотеле, сакралне објекте и ВИП салоне. Да ли постоји пројекат који Вам је посебно у срцу?
Много је радова и сваки носи нешто своје. Радио сам велики витраж од 60 м² за Ростов на Дону, пројекат поводом 300 година Санкт Петербурга, затим 8×8 м реплику витраза из Опере у Барселони, а налази се у ”Мусе Евент Хоусе” у Београду. Ту су и ВИП салон Београдске арене, хотели „Мона“, бројни приватни објекти у Србији и Црној Гори. Радио сам витраже у манастирима Рача, Благовештење, Студеница, Жича, у црквама у Шведској, Русији, Трипкови, Свилајнцу… Радио сам и у домовима породице Милошевић, као и у резиденцији председника Русије Владимира Путина. Ипак, најлепше је када после много година случајно наиђем на неки свој рад. Тада осетим истинско задовољство – остало је нешто иза мене.
Какав је осећај када Ваши радови постану део цркава и сакралних простора?
Витраж у цркви људи не гледају само очима – они га осећају. Када светлост прође кроз боје и обасја простор, схватите да се ваш рад уклопио у духовност места и постао део нечег већег.
Како бирате мотиве и боје – по инспирацији или по жељи клијента?
Увек је реч о споју. Поштујемо жеље наручиоца, али сваки рад мора да има и своју уметничку логику. Предложимо више решења, па заједно бирамо оно најбоље. Најлепше је када се разумемо већ на првом кораку.
Како видите данашњи однос младих према занатима?
Мислим да се занати враћају. Можда полако, али видим жељу младих да створе нешто својим рукама, да оставе свој потпис. Потребни су им подршка и прилика – и верујем да ће тада све више њих откривати лепоту ручног рада.
Ваша ћерка Ана наставила је Ваш пут. Колико сте поносни на то?
Ана је 2007. преузела радионицу и води је с много енергије и знања. У шали кажем да сам постао експонат. Поносан сам на њу, али и на своју унуку Олгу, која са пет година већ прави мале радове од стакла. То ми даје веру да ће се традиција наставити. Данас иза нас стоје хиљаде витража, а наши радови се налазе у Србији, Русији, Немачкој и Сједињеним Америчким Државама.
Порука младима
Слушајте своје срце и идите за својим жељама. Ја сам волео игру, па сам заволео стакло, и радио сам само оно што волим. Ако радите посао који волите – све ће доћи на своје.
Златиборске Вести / Фото: Слободан Јовичић
