Верници Српске православне цркве данас обележавају летњег Светог Николу, празник посвећен преносу моштију Светог оца Николаја – Мирликијског чудотворца. У питању је спомен на догађај када су мошти овог свеца пренете из Мире у Бари, који се као преслава означава код свих оних који прослављају Никољадан 19. децембра и обрнуто.
На овај дан према веровањима никако не ваља прати веш, чистити кућу и радити било какве кућне послове. У неким крајевима одржао се и обичај даривања деце на данашњи празник, јер је Свети Никола и њихов заштитник.
Иако календарски не припада лету, због најчешће лепог времена када „пада“ овај празник, у народу се назива и летњи Свети Никола.
Овај светитељ рођен је у граду Патари, у области Ликије, на подручју данашње Мале Азије, као јединац богатих и знаменитих родитеља, Теофана и Ноне. Нјегови родитељи, Теофан и Нона били су знаменити људи, високородни и богати и чинили су многе милостиње према сиромашнима.
Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру „Нови Сион“ и још за живота народ га је прозвао Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен.
После смрти родитеља, Никола је имање разделио сиромашнима не задржавајући ништа за себе. Потом, Свети Никола бива изабран за архиепископа у граду Миру, у Ликији. Поучавао је народ вери, обилазио болесне, откупљивао је заробљенике, обилазио градове и села.
Током владавине царева Диоклецијана и Максимилијана у време гоњења и мучења хришћана био је затворен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири хришћанство.
Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, али због тога што је ударио александријског свештеника Арија,оптуженог за јерес, удаљен је са сабора и забрањено му је даље присуство.
Свети Никола је умро 19. децембра 345. године (према Јулијанском календару 6. децембра), па се тај дан обележава као помен светитељу и најчешћа је српска слава.
Српске породице, које тог светитеља сматрају својим заштитником, на овај дан прослављају своју крсну славу и славе Светог Николу који важи за заштитника путника, морепловаца, рибара и сплавара.
Православни верници светог Николу сматрају борцем за Христову веру, победником зла за цео свет, а његово име значи народни победник.
Умро је у Миру, 345. године, а потом су неколико векова његове мошти почивале у саборној цркви тог града. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Део мошти пребачен је у Москву.
Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас, а верници широм света моле се овом светитељу када се нађу у невољи или болести.
Многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.
Део мошти почива у Барију, сада у истоименој цркви Светог Николе, коју су у његову славу подигли грађани, верујући и поштујући овог чудотворца и исцелитеља.
Хришћани верују да својим чудесним моћима Свети Никола помаже сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, а глувима се враћа чуло слуха.
Према предању, сматра да је свети Никола повратио вид Стефану Дечанском, па је овај српски краљ храм у коме су похрањене мошти Светог Николе окитио сребром и слао богате прилоге за његово опремање.
Извор: Telegraf.rs
