Одломак из књиге Вука Драшковића „Ожиљци живота“ (издавач Лагуна 2022) у коме некадашњи лидер српске опозиције и председник СПО пише о првим великим демонстрацијама у Србији после увођења вишестраначког система
Док сећање претачем у слова и речи, удаљен сам дуже од три деценије од Деветог марта 91. Тај датум постао је култни и наџивеће и учеснике, и организаторе, истине и неистине, а неистина је највише, о највећим демонстрацијама у историји Београда и Србије.
Сазвао сам ту побуну и предводио је. По некима, крив сам што Деветог марта нису срушени Слободан Милошевић и његов режим. По браниоцима тог режима, крив сам што сам Деветог марта разјединио Србе и спречио Милошевића и комунистичке генерале тадашње ЈНА да, у ратном блиц-кригу, стану на западне границе Велике Србије.
Сви хроничари сасвим прећуткују догађаје који су покренули деветомартовску побуну. Коментар ТВ-Београд да су „Вук Драшковић и СПО сарадници проусташког и профашистичког режима у Хрватској“ није био узрок, него је био само повод мом прогласу да В-Бастиља мора да падне.
***
ТВ-Београд је, почетком фебруара ’91, објавио „драматични“ документарац снимљен тајним војним камерама. Из магацина оружја у Русији и Украјини, власт генерала Фрање Туђмана преузима калашњикове, бомбе, гранате, а шпијунске камере Милошевићевих генерала то снимају. Путује, камионима, то наоружање преко Мађарске, улази у Хрватску, дели се „бојовницима“ генерала Туђмана и генерала Мартина Шпегеља. Камере војске све снимају. Камере војске снимају и како генерал Шпегељ прави ратни план и бира терористе…
Тек тада, после три месеца тајног ухођења, Милошевићеви генерали односе филм у ТВ-Београд и приказују га народу. Огорчење огромне већине гледалаца било је искрено и спонтано. Људи су тражили да војска „хапси и гази усташе“.
Нисам подржао једносмерно огорчење необавештеног, изманипулисаног народа. Чланови Председништва СПО у шоку су слушали оно што сам говорио и што ће Српска реч да објави под насловом: ШТА ХОЋЕ ГЕНЕРАЛИ?
„Шпијунски филм о генералу Шпегељу и његовим бојовницима, мрачан је због оних испред војне камере, али је једнако морбидан и лицемеран и због оних иза те скривене камере. Зашто прокријумчарено оружје није заплењено на граници? Зашто генерали дозвољавају наоружавање хрватских паравојних формација, да би, тек по наоружавању, затражили разоружавање? Зато што су аутори овог шпијунског филма управо то и хтели. Усликани су слика оних који су их усликали… Ми у рат тих генерала нећемо.
Нека они у рат који припремају воде своју децу и своје главе. Ми им децу Србије не дамо!“
Милошевићева супруга Мирјана, у офанзиву је покренула женске трупе, углавном супруге и кћерке генерала и официра њеног Савеза комуниста – покрет за Југославију. Довела је те даме под прозоре зграде у којој је био заказан састанак републичких вођа. Жене су урлале под прозорима и, због војног филма о Хрватској, тражиле хапшења. У страху, представници Хрватске и Словеније нису смели да дођу на састанак у Београду.
„За сваку осуду и презир је митинговање Бундеслиге“, изјавио сам медијима. „Те госпође и госпођице, те другарице у скупоценим бундама, та Бундеслига мрака, слика су и прилика својих мужева и очева!“
Коментар ТВ-Београд од 16. фебруара (памтим и важне датуме) био је одговор на мој текст о генералима и ругање „Бундеслиги“.
„Српски покрет обнове сарађује са проусташком и профашистичком Хрватском, што се јасно види из односа СПО према Југословенској народној армији и митингу жена у Београду!“
Зашто хроничари Деветог марта, све до данас, и не спомињу ова два догађаја која су узроковала коментар ТВ-Бастиље и, тек тада, мој позив на демонстрације против те пропагандне тамнице у служби режима Слободана Милошевића? Не верујем да је у питању незнање, већ непоштење, које ће за узрок демонстрација проглашавати моје „сујетно“ реаговање на један телевизијски коментар.
По паду Слободана Милошевића, зла воља и мржња према мени отићи ће толико далеко да сам био избрисан са телевизијских снимака деветомартовских демонстрација, а за организаторе и предводнике побуне проглашавани су неки други. У једном „документарном“ филму, исечен сам и са балкона Народног позоришта, а демонстрантима је говорио Жарко Јокановић. „Девети март, не знам шта је то“, рекао је Зоран Ђинђић, тада премијер Србије…
***
„Окупимо се, у суботу, 9. марта, тачно у подне, на Тргу Републике, код нашег честитога кнеза… ТВ-Бастиља мора пасти!“
Овај позив написао сам исте вечери када је емитован коментар ТВ-Београд.
„Не дамо рушилачко окупљање у центру Београда!“ – изјављује Слободан Милошевић.
„Даћеш, даћеш!“ – одговарам му.
„Нека митингују на Ушћу!“ – поново се оглашава председник Србије.
„Ми не протестујемо против Ушћа, против уливања Саве у Дунав, него против уређивачке политике ТВ-Бастиље!“ – узвраћам Милошевићу…
Тек тада, после три месеца тајног ухођења, Милошевићеви генерали односе филм у ТВ-Београд и приказују га народу. Огорчење огромне већине гледалаца било је искрено и спонтано. Људи су тражили да војска „хапси и гази усташе“.
Нисам подржао једносмерно огорчење необавештеног, изманипулисаног народа. Чланови Председништва СПО у шоку су слушали оно што сам говорио и што ће Српска реч да објави под насловом: ШТА ХОЋЕ ГЕНЕРАЛИ?
„Шпијунски филм о генералу Шпегељу и његовим бојовницима, мрачан је због оних испред војне камере, али је једнако морбидан и лицемеран и због оних иза те скривене камере. Зашто прокријумчарено оружје није заплењено на граници? Зашто генерали дозвољавају наоружавање хрватских паравојних формација, да би, тек по наоружавању, затражили разоружавање? Зато што су аутори овог шпијунског филма управо то и хтели. Усликани су слика оних који су их усликали… Ми у рат тих генерала нећемо.
Нека они у рат који припремају воде своју децу и своје главе. Ми им децу Србије не дамо!“
Милошевићева супруга Мирјана, у офанзиву је покренула женске трупе, углавном супруге и кћерке генерала и официра њеног Савеза комуниста – покрет за Југославију. Довела је те даме под прозоре зграде у којој је био заказан састанак републичких вођа. Жене су урлале под прозорима и, због војног филма о Хрватској, тражиле хапшења. У страху, представници Хрватске и Словеније нису смели да дођу на састанак у Београду.
„За сваку осуду и презир је митинговање Бундеслиге“, изјавио сам медијима. „Те госпође и госпођице, те другарице у скупоценим бундама, та Бундеслига мрака, слика су и прилика својих мужева и очева!“
Коментар ТВ-Београд од 16. фебруара (памтим и важне датуме) био је одговор на мој текст о генералима и ругање „Бундеслиги“.
„Српски покрет обнове сарађује са проусташком и профашистичком Хрватском, што се јасно види из односа СПО према Југословенској народној армији и митингу жена у Београду!“
Зашто хроничари Деветог марта, све до данас, и не спомињу ова два догађаја која су узроковала коментар ТВ-Бастиље и, тек тада, мој позив на демонстрације против те пропагандне тамнице у служби режима Слободана Милошевића? Не верујем да је у питању незнање, већ непоштење, које ће за узрок демонстрација проглашавати моје „сујетно“ реаговање на један телевизијски коментар.
По паду Слободана Милошевића, зла воља и мржња према мени отићи ће толико далеко да сам био избрисан са телевизијских снимака деветомартовских демонстрација, а за организаторе и предводнике побуне проглашавани су неки други. У једном „документарном“ филму, исечен сам и са балкона Народног позоришта, а демонстрантима је говорио Жарко Јокановић. „Девети март, не знам шта је то“, рекао је Зоран Ђинђић, тада премијер Србије…
***
„Окупимо се, у суботу, 9. марта, тачно у подне, на Тргу Републике, код нашег честитога кнеза… ТВ-Бастиља мора пасти!“
Овај позив написао сам исте вечери када је емитован коментар ТВ-Београд.
„Не дамо рушилачко окупљање у центру Београда!“ – изјављује Слободан Милошевић.
„Даћеш, даћеш!“ – одговарам му.
„Нека митингују на Ушћу!“ – поново се оглашава председник Србије.
„Ми не протестујемо против Ушћа, против уливања Саве у Дунав, него против уређивачке политике ТВ-Бастиље!“ – узвраћам Милошевићу…
„Још је горе од тога“, рекао је Михаило Марковић. „Шумадија откопава четничко оружје!“
„Знам, знам“, трудим се да ми глас звучи веома забринуто. „И кључ и брава су код Милошевића.“
„Причајмо истину, Вуче“, повикао је Срба Милованов. „Не разумем зашто си на оном папиру затражио да лажемо једни друге!“
Прекинуо сам састанак. Планирана подвала је пропала.
***
„Слобо, пренеси посланицима да не брину“, телефонирао сам Слободану Ракитићу. „На његов позив, састао сам се са америчким амбасадором Вореном Цимерманом. Америка ће жестоко реаговати ако Милошевић, у суботу, посегне за силом!“
Све сам измислио. Много година касније, сазнаћу да је моја лаж била дојављена Милошевићу као „проверено сазнање Службе државне безбедности“. И да је он рекао: „У суботу ће и Америка и њен агент Вук Драшковић видети чија мајка црну вуну преде!“
***
Ноћ уочи суботе, бежи сан од мене. Шта ће бити? И где ћу бити, сутра увече? Заиста је бесмислено плашити се унапред, јер тако човек постаје бржи од невоље која га чека.
***
Кошава, а сунчано. Гишка, Бели, Звонко, Гага, Вучко… стигли су на Лабудово брдо по мене. Желео сам да кренем раније. Да одем до страначких просторија, у Џорџа Вашингтона, и да одатле, пешице, са онима који нас чекају, дођемо на Трг Републике…
Улице пусте. Заплашили народ, помишљао сам. У странци и пред странком, неколико стотина најборбенијих чланова СПО. Стижу вести да је Трг пун и да полиција почиње да напада. ,,Идемо!“, кажем, али немамо куд. Као фаланга Филипа Македонског, постројени у пет збијених редова, полицајци нам затворили излаз ка Улици 29. новембра… У хрвању и гушању, разбијамо обруч и, скоро трчећи, јуримо ка ларми са Трга, која је све ближа и све громогласнија…
Долазећи на препуни Трг, ушао сам међу полицајце, у парку испред Дома ЈНА, и затражио да, за пет минута, повуку своје снаге. Учинило ми се да су послушали. Владао је неки чудни мир док сам, са степеница споменика кнезу Михаилу, поздрављао море сабијених људских глава и док смо се, због озвучења, којег на Тргу није било, премештали на терасу Народног позоришта. Говорили су Михиз, Комненић, Јокановић, Парошки… а мир је трајао и даље. Пред зградом телевизије, у Таковској, и свуда около, чак и око цркве Светог Марка, све је, јавили су ми, преплављено полицијом. Пред Скупштином Србије није било никога.
Дошао је ред и на мене да нешто кажем… Од свега што сам рекао, вредела је и остаће упамћена само једна реч.
Усред мог говора, са свих страна, кренула је полиција. Ударају, гледам, пендрецима и чизмама, експлодира сузавац, водени топ баца дебеле млазеве, иду борна кола, појави се и коњица… јауци, вриска, људи се спотичу о људе и падају једни преко других… Поглед ми се заледио на неком сељаку који се хрве са полицијским вучјаком… Нападају из свих праваца, из Француске, Македонске, Коларчеве, Васине, Чика Љубине, од Руског Цара. Хоће, видим, да демонстранти, који се повлаче и бивају сабијани ка средини Трга, газе и убијају сами себе. И, тада, изговорим ту, спасоносну, реч.
„Ју-риш!“ – дрекнем у микрофон. „Ју-риш! Ју-риш…!“ – понављао сам команду и гледао како се сабијена опруга људских тела и гнева одапиње у супротном смеру, а нападачи безглаво беже без капа, без шлемова, без отетих пендрека, без цистерне са воденим шмрковима, без борних кола са митраљезом на крову… Бацих микрофон и сјурих се пред Позориште, да се придружим потери…
„Идемо пред Скупштину!“ – узвикнуо сам са заробљене цистерне, у намери и да уђемо у Скупштину.
Нисмо ушли. Нисмо, јер сам се у Скупштини сат цео саветовао и прегањао са посланицима и лидерима опозиције. Нисам био посланик, па сам хтео да демонстранте и победнике са Трга Републике, који ћу прозвати Тргом Слободе, у Народну Скупштину позову народни посланици. Сви су били жестоко против. И сви су подржали предлог да у Скупштину зовемо и у Скупштини чекамо председника Владе Драгутина Зеленовића!
Као брдо, Гишка је стајао пред вратима Скупштине и трпео псовке и увреде гневних људи који су наваљивали да уђу. „Само преко мене мртвог, чекам Чичину команду!“ – одговарао је. Једва је пропустио и моју супругу.
И данас, после толико година, у свађу и горке речи прелазе сва гласна сећања на те одсудне тренутке. Зашто нисам рекао Гишки да пусти народ у зграду Скупштине? Браним се страхом од интервенције Војске и, вероватног, гранатирања зграде Скупштине. Није мало оних који мисле да сам и на такав ризик морао пристати, јер је велики тренутак захтевао и жртве, а баш од могућих жртава ја сам побегао. Дуго се ломио, па преломио, кад ми је јављено да су убијени ученик Бранивоје Милиновић и полицајац Недељко Косовић.
Не може бити случајно што је, и пре петнаестак година, док сам писао књигу Мета и кад је копрена заборава била тања и прозирнија, моје памћење одбијало памћење оног бесмисленог одласка до зграде Владе, да видимо Зеленовића којег тамо није ни било. Тамо смо били пошли и, убрзо, решили да се вратимо, силовито бомбардовани сузавцем и гоњени од полиције. Ум је то, изгледа, протумачио као понижавајуће тумарање и одбио да запамти ишта сем неких бледих слика умотаних у кајање.
***
„Чича, специјалци улазе у Скупштину!“ – панично ми је саопштио Звонко Осмајлић. Затекао ме је изнад лавабоа, док сам водом испирао очи крваве од сузавца.
„Пођите са нама!“ – рекао је један из буљука њих који су ме чекали у ходнику и одвојили Звонка од мене. „Идете у Централни затвор. Прије тога, морате на љекарски преглед.“
Преглед потраја кратко. Специјалац који ме је ухапсио у ходнику Скупштине, упита да ли бих појео његов сендвич и попио јогурт.
„Сигурно сте гладни, а у Централном затвору нећете јести прије сутра. До затвора ћете у марици. Бићу поред вас…“ – причао је још нешто, а ја сам се напрезао да докучим из кога би краја Босне он могао да буде. Да је негде отуда, одавао га је његов говор.
„Одакле сте?“ – упитао сам га у вожњи ка Централном затвору.
„Из Сребренице“ – одговорио је и рекао, чини ми се, и своје име и презиме, али сам ја то пречуо.
„Читао сам Нож!“ – прошапутао је и нагло заћутао.
До зграде Централног затвора више нисмо разменили ни речи. Две или три године касније, видећу га и препознати на телевизији, као ратног команданта Сребренице Насера Орића! И сазнаћу да је пиштољ, који је носио кад ме је хапсио, био поклон њему од Слободана Милошевића!
Пред затвором, дао ми је и своју паклу цигарета…
Данас
