За 14 година више од 430 жена је убијено у породичном насиљу у Србији, а од почетка године осам. Министарка без портфеља, задужена за родну равноправност Татјана Мацура изјавила је да су у том периоду само три одсто жена пријавиле насиље. Ива Савић из центра „Сисак“, који се бави контролом оружја у овом делу Европе, истиче да медији треба да покажу цео контекст и ширу слику, а не да се усредсреде на детаље из појединих случајева.
Татјана Мацура, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, рекла је да новинари често немају потпуне информације о фемициду, па извештавају с нетачним подацима или износе непотребне детаље о убиствима жена.
„Док нема званичних информација из МУП-а, медији би требало да се суздрже од нагађања о томе шта је жртви било доступно или није, као и шта је прихватила од заштите, а шта не. Извештавање би требало да мотивише друге жртве да пријаве насиље“, истиче Мацура.
Према њеним речима, новинари и на друштвеним мрежама прелазе границе нагађања, попут случаја фемицида у Крагујевцу, што је неодговорно.
„Чак 430 убијених жена за 14 година у Србији, а само три процента пријави насиље. То је алармантан податак који би медији требало да пренесу како би се у будућности заштитиле жртве“, указује Мацура.
Жене су најчешће убијене ватреним оружјем, углавном жртве породичног насиља
Подсећа да у Србији имамо Закон о спречавању породичног насиља, који је на снази од 2017. године, а према којем је могуће прекинути комуникацију и удаљити насилника од жртве.
„Прошле године је изречено више од 30.000 хитних мера, а годинама раније преко 32.000 мера. То је податак који показује да институције система раде емпатично и да то има ефекта“, упозорава Мацура.
Ива Савић из центра „Сисак“, који се бави контролом оружја у овом делу Европе, изјавила је да је највећи број жена убијен из ватреног оружја у породичном насиљу, о чему, каже, медији недовољно извештавају.
„Жене су диспропорционално угрожене у породичном насиљу, а највећи број је убијен из ватреног оружја у оквиру породице. Јако мали број жена пријављује насиље, а разлози су што не знају да ли ће имати подршку ближњих и друштва, немају поверења у институције или не знају где могу да потраже помоћ“, истиче Савићева.
Напомиње да би медији требало да се баве статистиком и да покажу које су фазе кроз које жртва пролази у породици, а не да се појединачни случајеви користе као показатељи како насиље функционише.
„Ту је и пребацивање одговорности са насилника на жртву, неверовање и исмевање жртве, што не би смело да се дешава. Важно је да се покаже шира слика како би се боље схватио феномен и фактори ризика“, сматра Савићева.
РТС
