Откако знам за себе, увек caм живео најгорим временима. Никад y добрим. Увек јe све било скупље него прошле године, увек су порези били већи него лани, а вино лошије него икад. Лета су некада била лета, а зиме заиста зиме… Људи cy били поштенији, ваздух чистији, а данашње месо није ни принети оном месу…
Данас се са сетом сећамо дивних дана изобиља од пре десет година. Каква су само то била времена! Пре десет година смо говорили да се овако, заиста, више не може и да је било много боље пре пет година. Пре тридесет и пет година смо говорили да ће за четрдесет година бити много боље.
Пре дванаест, да су дошла последња времена… Док су остали, паметнији народи, живели одмах, ми смо били окренути светлој будућности. Када се будућност изјаловила, окренули смо се светлој прошлости.
Прошлост ме никада није много занимала, а за будућност немам више времена.
Да ли сам површан тип, ако желим да живим мало сада? Мислим, одмах? Зар је то тако много? Ако нећу сада, када ћу?
У међувремену у рођеној отаџбини почео сам све више да се осећам клаустрофобично. Све јe мање градова у које смем да одем.
Одлазим по туђини. Али није ни тамо ништа боље. И тамо су, кажу, најгора времена. Свако чезне за нечим што му недостаје…
Они са Дурмитора цвиле и кукају што их сваке године завеје снег и одсече од света. Нову 1968. годину дочекао сам у Сингапуру, на температури од тридесет и пет степени. У највећем сннгапурском парку видео сам огромну машину за прављење вештачког снега и децу која су плаћала ла глелају како пада!
У Каракасу су јабуке најскупље и нajређe вoћe. За кило јабука може се купити десет кила ананаса, манга и кокоса.
У башти мог пријатеља Пурише, у Чачку, јабуке умиру природном смрћу. Оне падају са грана, јер их нико не бере и труну у трави… Читав Чачак обилази са чежњом један увели ананас у излогу месне самопослуге (ко зна како је залутао тамо?) и гледа га са дивљењем, а нико да га купи, јер је прескуп.
Био сам на берлинском зиду. Била је ноћ и пријатељи су ме лоповским мердевинама подигли на њега да видим како је с друге стране. C друге стране јe био мрак. Источни Берлин је чезнуо да макар само једанпут, пре смрти, поједе Мекдоналдов хамбургер у Западном Берлину.
Отмени Берлинци са западне стране возили су ме кроз гранични прелаз Чекпоинт Чарли чак у Источни Берлин, да једемо блињи са кавијаром у неком руском ресторану и да слушамо мађарске Цигане у. „Маћаш Пинцеу“.
Источњацима је било доста и Руса и Maђapa.
Западњацима – Мекдоналда!
Видео сам Црнкиње у Њу Орлеансу како пеглају природно коврџаву косу да буде равна и боје је у жуто, да достигну идеал нордијских платинастих лепотица.
За то време, Швеђанке су плаћале грдне паре да им фризери уковриају косу и направе афро-лук.
„Зар опет, димљени лосос!“ плакала су деца исландских рибара над вечером, за коју је швајцарски
банкар у ресторану „Вализеркане“, у Цириху, платио мало богатство.
Руска вотка „масковскаја“ скупља је у Њујорку од најскупљег вискија, који је, с друге стране, неостварени сан многих Руса.
У Шкотској сваки сељак пије виски, а у Шампањи сваки виноградар има за вечером најбољи француки шампањац, који се y Глазгову, опет, пије само за венчање или Нову годину.
У Фресну, у Калифорнији, умире стари богати исељеник, чезнући да једанпут проба качамак са
Златибора, од кога је пре пола века побегао главом без обзира!
Враћам се кући… Питају ме, јесам ли нешто научио путујући светом?
Јесам. Схватио сам да ћe и овe најгоре године, једнога дана бити добро, старо време!
Треба само до тада остати жив. Ја, xoћy. А Ви?
Прича Моме Капора из збирке ”Хало, Београд”
Фото: YT
Зелена учионица
