Многе европске земље су увеле или размишљају о каснијем пензионисању, све се чешћће говори о 70 година.
Од 2040. године Данци неће моћи да иду у пензију пре навршене 70. године живота, што неки виде као сигнал могућег ширег европског тренда. Дански парламент је у мају усвојио закон којим се старосна граница за одлазак у пензију поставља на 70 година, за све рођене после 31. децембра 1970. Тренутно је граница 67 година, а предвиђено је да до 2030. порасте на 68, затим до 2035. на 69, пише Бизнис.рс.
Премијерка Метте Фредериксен је још прошле године наговестила спремност да преиспита систем када достигне праг од 70 година. Парламент је промену закона убедљво подржао – са 81 гласом за и 21 против, преноси Деутсцхе Wелле.
Пензијски системи у Европи се тешко пореде, јер се у појединим земљама и сада ради дуже од законског минимума. У Немачкој, где се разматрају реформе услед слабог стања државног пензијског фонда, канцелар Фридрих Мерц признао је да за питање финансирања система и даље нема решење. Бивши саветник владе Бернд Рафелхисен сматра да би Немачка требало брзо да повећа старосну границу на 70 година како би „ухватила“ барем део генерације „бабy боомера“, с обзиром на то да ће до 2035. сваке године из радног односа одлазити око милион људи.
Измене француског пензионог система већ деценијама су „врућ кромпир” за тамошње власти, редовно изводећи незадовољне грађане на улице и доводећи до друштвених немира и општих штрајкова који су паралисали земљу. Пре две године, упркос жестоком противљењу, председник Емануел Макрон донео је закон којим се општа старосна граница за пензионисање подиже са 62 на 64 године, па се чини да је питање затворено.
Европа има два основна модела пензијског система – Бевериџов (британски, универзална покривеност, финансиран из пореза) и Бизмарков (немачки, заснован на осигурању и уплати доприноса радника и послодаваца), али многе земље користе хибридне варијанте. Немачки Бизмарков систем је под све већим притиском због старења становништва, мањка радне снаге и продуженог животног века, што значи дуже исплате пензија и све већи терет за оне који раде.
Опције су ограничене – или ће доприноси расти или ће износи пензија стагнирати и губити вредност услед инфлације, или ће се ниво пензија смањивати. За већину људи привлачнија је ранија пензија, јер омогућава више слободног времена и бољу физичку кондицију у првим годинама после рада, а и додатно подстиче потрошњу. Међутим, дужи радни век има предности – многи се у шездесетим осећају способно и мотивисано, а послодавци задржавају искусне кадрове, што ублажава недостатак квалификоване радне снаге.
Статистике показују да се ретко поклапа законска и стварна старост одласка у пензију, јер многи престају да раде раније због физичких ограничења или професионалног сагоревања. У државама попут Новог Зеланда, Јапана, Шведске или Грчке, људи често раде и после званичне старосне границе, из различитих, често личних разлога. Кључну улогу у одлуци о пензионисању има „стопа бруто замене“ – однос пензије према последњој плати. Ако је јаз велик, многи не могу себи да приуште престанак рада. За сузбијање ризика од сиромаштва у старости потребне су веће пензије, али то захтева додатна средства која системи тренутно немају, док превелико повећање доприноса ограничава могућност радника да приватно штеде за старост.
Ово поређење мери однос средњег износа пензије људи од 65 до 74 године према средњим зарадама из рада особа од 50 до 59 година, без урачунавања других социјалних давања. На тај начин се процењује колико су пензије довољне за живот.У 2023. години просечан однос замене у ЕУ износио је 58 процената. То значи да би особа која је између 50. и 59. године зарађивала 1.000 евра, између 65. и 74. године примала 580 евра пензије.
По европским земљама, тај однос се кретао од 35 процената у Хрватској до 78 одсто у Грчкој. Иза Грчке су биле Шпанија (77 одсто) и Италија (75 одсто), док је Португал такође био изнад просека ЕУ са 61 одсто. На дну листе, после Хрватске, биле су Литванија (36 процента) и Ирска (39 процената), једине чланице ЕУ са односом испод 40 процената.Према подацима Еуростата, у 2022. години просечни годишњи издаци за старосне пензије по кориснику у ЕУ износили су 16.138 евра, што је око 1.345 евра месечно. У оквиру ЕУ износ се кретао од 3.611 евра у Бугарској до 31.385 евра у Луксембургу.
Када се укључе земље ЕФТА и кандидати за чланство у ЕУ, распон је још шири, од 1.648 евра у Албанији до 35.959 евра на Исланду. Просечна старосна пензија по кориснику била је виша од 30.000 евра и у Норвешкој и Данској, а значајно изнад просека ЕУ била је и у Шведској (22.436 евра) и Финској (21.085 евра).Поред Албаније, најниже просечне пензије имају и друге земље кандидати: Турска (2.942 евра), Босна и Херцеговина (3.041 евро), Србија (3.486 евра) и Црна Гора (3.962 евра). Црна Гора је тако тек мало изнад Бугарске. Све наведене вредности односе се на годишњи ниво, што јасно показује велики јаз између најнижих и највиших пензија у Европи.
Каматица
