Унеско је 2022. године традиционалну производњу ракије прогласио светским културним нематеријалним наслеђем. Научници са Катедре за антропологију и етнологију Филозофског факултета у Београду спроводе истраживање у бајинобаштенском крају где произвођачи више деценија негују породичну производњу.
Као што је Жупа богомдана за винограде, тако је соколски крај за шљиву, истиче Радисав Богдановић, који се производњом ракије бави већ три деценије.
Мој наврдеда Сава је почео да се бави тим, а ја сам као његов унук у шестом роду наставио то. Моја генерација је донела одлуку да од тог знања, завичајног, почне да гради бренд. Базно и данашњи процес производње почива на знањима мојих предака – објашњава Радисав Богдановић, произвођач из Бајине Баште.
На имању породице Богдановић сачуване су качара и казана са аутентичним предметима које су њихови преци користили у процесу производње ракије, док се воћњаци налазе на истим ливадама као пре више од једног века.
Циљ целог овог истраживања јесте да препозна како су се преносиле те вредности унутар породице и како су се сачувале, јер, кажу, практично нема породице у Бајиној Башти и овом соколском крају која не производи своју ракију – каже проф. др Предраг Вујовић, оснивач пројекта.
Истраживачи истичу да је у ракију уткано много идентитетског обележја и њихов задак у оквиру овог пројекта јесте да истражи како она круже на одређеном локалитету.
Водећи се неким основним антрополошким поставкама о антропологији исхране и пића и ракији као културном артефакту јесте да заправо истражимо значењске везе које људи стварају са једним таквим производом који је човек произвео за своје потребе, али који у заједници наставља да кружи на мноштво начина – наводи др Невена Милановић Минић, научна сарадница Филозофског факултета у Београду.
Пројекат ће бити завршен наредне године изложбом у Етнографском музеју где ће бити приказани експонати и резултати истраживања.
Извор: РТС
