Петнаестогодишњи Душан Фредотовић из Бајине Баште, уз подршку породице, кроз године терапија, школу, пливање, бицикл и парастрељаштво, сваког дана доказује да упорност, љубав и осмех могу да помере границе.
Душан Фредотовић из Бајине Баште, дечак је чије одрастање од самог почетка прати много рада, стрпљења и упорности. Због церебралне парализе, вежбе су постале део његовог живота још од другог месеца. Али оно што Душана најбоље описује нису дијагнозе, терапије ни препреке — већ његов осмех, ведрина и невероватна воља да сваког дана иде корак даље.
Његово детињство било је другачије од детињства већине вршњака. Док су многа деца летовања и зимовања памтила по одморима, Душанова породица често је путовала у бање, на терапије и лекарске контроле. До седме године два пута годишње боравио је у Бањи Ковиљачи по два месеца, а уз то је одлазио и на терапије у Београд, које су трајале по два или три месеца у континуитету.
Када је кренуо у школу, обавезе су постале другачије, али вежбе и терапије нису престале. Бања Ковиљача остала је део његовог ритма, два пута годишње по 21 дан, док су терапије у Београду и даље трајале по неколико месеци. Уз све то, Душан је настављао да вежба и код куће.
Ипак, кроз све те године, он није одрастао као дечак који одустаје, већ као дечак који уме да се радује, да се бори и да верује. Редовно похађа школу уз подршку асистента и постиже врло добар и одличан успех. Они који га познају знају да је вредан, добар, насмејан и увек спреман да помогне другима.
Душан воли да буде активан и да проба оно што га радује. Вози бицикл, а учествовао је и на бициклијади, показујући да за њега сваки нови изазов може да буде још један корак напред. У његовом случају, свака таква активност носи посебну вредност — јер иза ње стоје труд, жеља и храброст да се не одустаје.