Мало ко је као Миланче Радосављевић својим песмама завирио у сокаке, винограде и људску душу. У његовим стиховима опевана је Колубара, жене плаве косе и кућно огњиште. Сада овај истакнути певач и жива легенда народне музике поново доживљава врхунац своје каријере.
Он је у својој 82. години урадио нешто што се готово не памти у историји музике, јер је за само 25 минута успео да прода све карте за свој трећи концерт на стадиону Ташмајдан и тако постане апсолутни рекордер домаће музичке сцене.
Али, до ове славе није било лако доћи. Да би постао певач ког воле све генерације Миланче је прошао тежак животни пут, а хитови који красе ову музичку легенду и зна их сваки земљорадник, занатлија и газда су „Дао бих ово мало живота“, „Једна жена плаве косе“, „За љубав сам младост дао“, као и „Анђелија ти си срцу најмилија“.
– Ја сам вам ратно дете. Моја мајка је 1944. године побегла преко два брда у Вранић и мене ту родила. Од оца сам наследио таленат за музику, он је свирао све инструменте осим хармонике и иако смо били сиромашни, у нашој кући је увек било весе, каже за РИНУ Миланче Радосављевић.
Ретки су они који знају да је Миланче Радосављевић рођен са парализом шака и да оне дуго нису нормално функционисале и управо то је био разлог зашто нико од учитеља хармонике није хтео да га прими у своју школу кад је као дечак обилазио многе од њих не би ли му ко показао по неку ноту.
– Сећам се да сам неколико пута питао једног истог учитеља, Драган се звао, да ме прими у школу за хармонику и он није хтео, говорећи ми да не могу нормално ни кашику да држим, а не да свирам инструмент. Али мени као да је неко уградио чип, само сам хтео да се бавим музиком и нисам одустајао. Уз пуно труда и одрицања постао сам хармоникаш, али и певач. На моју радост, али и оних који моје песме слушају годинама уназад, рекао је Миланче.
Иако је могао да бира страну света на којој ће живети, одлучио је да остане у месту Барич код Обреновца, где је од свог музичког динара саградио кућу, а осим што је доказано добар певач он је направио и бројне пољопривредне машине које му користе при раду на имању од ког не бежи.
– Све што сам зарађивао уложио сам у кућу, једна свирка – купим прозор, од друге купим врата и све тако у круг док се жена и ја нисмо скућили. Имање никад нисам запоставио, знао сам некад да у четири ујутру дођем са свирке, а устанем у шест сати, са радницима оберем кукуруз. Сад држим око 40 оваца и овнове за приплод. Са својих десет прстију направио сам справу за разбацивање ђубрета, као и грталицу за снег која се прикачи за трактор и од тих машина једино немам комбајн, поносно прича Миланче.
Рина