На данашњи дан, 9. октобра 1854. године, у малом банатском селу Идвор рођен је Михајло Пупин, један од највећих српских научника, проналазача и добротвора. Његов животни пут, од чувања стоке на сеоским пашњацима до светске научне славе, остао је једна од најинспиративнијих прича о упорности, знању и љубави према отаџбини.
Данас се навршавају 172 године од рођења Михајла Идворског Пупина, човека чија су открића допринела развоју савремених телекомуникација, а чије име заузима посебно место у историји српске и светске науке.
Рођен је у земљорадничкој породици, као једно од десеторо деце Константина и Олимпијаде Пупин. Његови родитељи нису били образовани, али су добро разумели значај школовања. Посебно важну улогу у Михајловом животу имала је мајка, која га је одмалена подстицала да учи и напредује.
Иако није знала да чита и пише, веровала је да је образовање највеће богатство које човек може да стекне. Њене речи и савети остали су Пупину урезани у сећање током читавог живота.
У Америку стигао са пет центи
После школовања у Идвору и Панчеву, Пупин је 1872. године отишао у Праг, где је наставио образовање. Међутим, финансијске тешкоће и смрт оца навели су га да донесе одлуку која ће му променити живот.
Године 1874. отпутовао је у Сједињене Америчке Државе, без завршеног високог образовања, готово без новца и без знања енглеског језика.
Према његовом аутобиографском сведочењу, у Америку је стигао са свега пет центи у џепу, које је потрошио на комад пите од шљива.
Прве године биле су изузетно тешке. Радио је физичке послове, учио језик и похађао вечерњу школу. Ипак, није одустајао од жеље да стекне образовање.
Његов труд се исплатио 1879. године, када је уписао Колумбија колеџ у Њујорку. Захваљујући одличним резултатима, био је ослобођен плаћања школарине, а током студија освојио је и награде из математике и грчког језика.
Након дипломирања 1883. године, школовање је наставио на Кембриџу, а потом у Берлину, где је 1889. докторирао из области физичке хемије.
Изум који је променио начин на који свет разговара
Пупин је постао професор на престижном Универзитету Колумбија, где је провео четири деценије бавећи се научним и педагошким радом.
Током каријере патентирао је 34 проналаска, али је његово име најпознатије по такозваним Пупиновим калемовима.
Ово откриће омогућило је знатно квалитетнији пренос телефонских сигнала на великим удаљеностима, чиме је допринело развоју међуградске и међународне телефоније.
Поступак постављања индуктивних калемова дуж телефонских водова назван је пупинизација, а његова примена донела је Пупину међународно признање и велики комерцијални успех.
Његова истраживања нису била ограничена само на телефонију. Бавио се и радио-техником, електромагнетним појавама и рендгенским зрачењем. Посебно је значајан његов допринос развоју методе која је омогућила знатно краће време рендгенског снимања.
Добио Пулицерову награду, али никада није заборавио Идвор
Пупин није био само врхунски научник већ и талентовани писац.
Његова аутобиографија „Са пашњака до научењака“, објављена 1923. године, донела му је Пулицерову награду 1924. године.
У овом делу описао је детињство у Банату, одлазак у Америку, сиромаштво, борбу за образовање и пут до научних достигнућа.
Посебно место у његовим сећањима заузимали су родни Идвор и мајка, чије је поуке сматрао једним од темеља свог успеха.
Упркос богатству и угледу који је стекао у Америци, Пупин никада није заборавио своје порекло. Свом имену додао је одредницу „Идворски“, како би и далеко од завичаја истицао одакле потиче.
Помагао Србији и учествовао у борби за њене интересе
Пупин је током живота био снажно повезан са српским народом. Помагао је образовне и хуманитарне активности, подржавао свој завичај и користио углед који је уживао у америчком друштву како би заступао српске интересе.
Године 1912. именован је за почасног конзула Србије у Сједињеним Америчким Државама.
Посебно значајну улогу имао је после Првог светског рата, током Париске мировне конференције 1919. године, када се одлучивало о границама будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Захваљујући познанствима и угледу, између осталог и код америчког председника Вудроа Вилсона, Пупин је настојао да допринесе заштити интереса нове државе у територијалним преговорима.
Његово ангажовање представљало је још један доказ да научни успех за њега није значио и прекид веза са народом из којег је потекао.
Наслеђе које траје и данас
Михајло Пупин преминуо је 12. марта 1935. године у Њујорку, у 81. години живота. Сахрањен је на гробљу Вудлон у Бронксу.
Његово име данас носе бројне школе, установе, улице и научне институције, међу којима је и Институт „Михајло Пупин“ у Београду.
Родна кућа у Идвору део је меморијалног комплекса посвећеног његовом животу и раду, чувајући успомену на једног од најзначајнијих људи које је Банат дао свету.
Прича о Михајлу Пупину остаје много више од биографије великог научника. Она је сведочанство о томе како дечак из скромне сеоске породице, захваљујући знању, истрајности и раду, може да достигне светску славу, а да притом никада не заборави своје корене.
Извор: 24седам