Иво Андрић један је од најзначајнијих писаца са ових простора, чије је стваралаштво одавно превазишло границе језика и земље у којој је настало. Његове приче и романи, проткани историјом, људским судбинама и тихим, дубоким промишљањем о човеку, учинили су га писцем који се чита и разуме у различитим временима и културама.
У исти мах, чувени писац једини је са ових простора који је освојио Нобелову награду, а мало ко зна како је потрошио огроман освојени новац.
Како се додељује Нобелова награда?
Нобелова награда не осваја се пријављивањем, већ се кандидати предлажу, а потом пролазе кроз пажљив процес избора. За књижевност, кандидате предлажу квалификовани појединци и институције, док коначну одлуку доноси Шведска академија. Добитник се проглашава сваке године у октобру, а награда се традиционално уручује 10. децембра, на дан смрти Алфреда Нобела.
Како је Иво Андрић освојио Нобелову награду?
Андрић је Нобелову награду за књижевност добио 1961. године, када је Шведска академија одлучила да његово књижевно стваралаштво заслужује ово најпрестижније признање. У образложењу је посебно истакнута његова „епска снага“ којом је обликовао теме и приказао људске судбине повезане са историјом своје земље, а награду није добио, како се мисли, за роман „На Дрини ћуприја“, већ за целокупно стваралаштво.
Колико је новца добио Иво Андрић и како их је потрошио?
Иво Андрић је како награду добио и 250.232 шведске круне, што је, када се преведе у домаћу валуту, око 32 милиона тадашњих југословенских динара.
Но, занимљиво је и да новац од награде није задржао за себе. Познат као изузетно скроман човек, Андрић је половину новчаног износа поклонио за обнову и развој народних библиотека у Босни и Херцеговини, желећи да писменост и култура допру до сваког детета и сваке мале средине.
Другу половину поклона донирао је касније, у складу са својом филозофијом да се „човек обогати тек када другоме помогне“.
Платио само једну киселу воду
После Нобелове награде, велики број културних и јавних радника, пријатеља и новинара дошао је код Андрића да му честита. Након тога, сви су заједно отишли у ресторан да прославе награду. Служећи се разним пићима и мезама, келнер је на крају пришао Андрићу да наплати, а Андрић је рекао:
„Имао сам једну киселу воду.“
Сви присутни остали су у шоку, а рачун су на крају морали да међусобно поделе остали гости и пријатељи који су дошли да га прославе.
Андрић био шкртица или?
Ова анегдота није усамљен случај, у београдским круговима деценијама су се препреповедале приче о Андрићевом односу према новцу.
Чувени писац је одрастао у тешком сиромаштву, а касније проживео два светска рата. Његови савременици истицали су да његова шкртост није била злонамерна, већ дубоко укорењени страх од беспомоћности и немаштине.
Био је познат по томе што је носио једно те исто одело годинама, педантно га четкао и пазио на сваки детаљ, а у кафанама никада није остављао бакшиш већи од ситниша који би остао на тацни.
Чак је и кућу коју је градила његова супруга поклонио њеној сестри. Својевремено се надалеко причало и када је одбио стан.
„У последње време нуде ми већи стан или посебну кућицу, али тврдоглаво сам одбио. Рекао сам: ‘Боље је мени овде, а то са засебном вилом било би у складу с оном народном: ‘Нова штала, а стара стока.'“, а његова највећа вредност били су рад, достојанство и духовна чистота.
Извор: Мондо