Када се у Србији крене на славу, готово се подразумева да се домаћину понесе неки знак пажње. Флаша вина, паковање кафе, бомбоњера или цвеће најчешће се нађу у рукама гостију, а многи се и данас сећају времена када су се на славу носили шећер, ракија и понека ситница за домаћинство.
Међутим, мало ко се запита како је овај обичај настао и зашто су баш кафа, шећер и вино постали толико повезани са крсном славом.
Иако данас делује да су ови поклони део вековне традиције, етнолози објашњавају да се обичај даривања домаћина значајно мењао током прошлог века. Некада се на славу долазило и празних руку, а оно што се доносило имало је пре свега практичну или симболичну вредност.
Некада су се носиле јабуке, ораси и коцке шећера
У прошлости славски поклони нису изгледали као данас. Нису постојале украсне кесе пуне производа, бомбоњере и скупи поклони за домаћинство.
Етнолошкиња Светлана Митровић објаснила је за РТС да су гости некада доносили оно што су имали у кући и што је могло да користи домаћинима.
Међу таквим даровима били су јабуке, брашно, ораси, суво воће, ручни радови, па чак и со у тешким ратним временима.
Посебно занимљив обичај било је доношење коцки шећера.
Данас нам то може деловати као необичан поклон, али шећер није увек био лако доступан као што је сада. У појединим сеоским срединама куповао се на вашарима, па је и неколико коцки представљало вредан знак пажње, нарочито када су биле намењене деци.
Етнолог Весна Марјановић такође је указивала на обичај доношења јабуке као симбола лепих жеља, док су се током зиме поклањали и ораси.
Како су кафа и шећер постали незаобилазни поклони?
Са променама начина живота мењали су се и славски дарови.
Према објашњењу др Милоша Матића, музејског саветника Етнографског музеја, у традиционалном моделу прослављања славе није било уобичајено доношење поклона у данашњем облику.
Обичај доношења кафе, јестивог уља и ракије ширио се током друге половине 20. века, док су поклони за кућу постали нарочито заступљени од осамдесетих година.
Кафа је била практичан дар јер је могла да се послужи гостима, али и да остане домаћинству за каснију употребу. Слично је било са шећером, који се користио свакодневно и приликом припреме славске трпезе.
Такви поклони представљали су и својеврстан допринос домаћинству које је организовало славље.
Суштина није била у томе колико поклон кошта, већ да гост донесе нешто корисно и покаже поштовање према породици која га дочекује.
Зашто се баш вино носи на славу?
Вино заузима посебно место у православној традицији, али треба разликовати његову верску употребу од обичаја поклањања флаше вина домаћину.
Током обреда освећења славског колача користи се вино, које има хришћанску симболику повезану са Христовом жртвом.
Међутим, то не значи да постоји црквено правило према којем сваки гост мора да донесе вино.
Флаша вина или ракије у народној традицији била је и практичан поклон. Пиће које гост донесе домаћин може да послужи за славском трпезом, па је даривање на тај начин представљало и допринос заједничком окупљању.
Зато се обичај одржао до данас, иако се начин слављења и избор поклона променио.
Деведесете су донеле велике промене
Етнолози указују на то да су током осамдесетих, а нарочито деведесетих година прошлог века, славски поклони постајали све разноврснији.
Поред кафе, шећера и пића, гости су почели чешће да доносе шољице, чаше, тањире, пешкире и друге предмете за домаћинство.
Временом су се појавили и много скупљи дарови, попут малих кућних апарата, украсних предмета и богато упакованих поклон-корпи.
На промену обичаја утицали су и другачији начин живота, шира доступност робе и свечарска култура у којој су поклони понекад постајали начин показивања материјалног статуса.
Ипак, у многим породицама задржала се једноставна традиција – кафа, пиће и нешто слатко сасвим су довољни као знак пажње.
Да ли је непристојно отићи на славу без поклона?
Иако се данас често каже да се на славу не иде празних руку, историјски гледано, то није било универзално правило.
Етнолози наводе да је некада, посебно у градским срединама, било сасвим уобичајено доћи на славу без поклона.
Важно је разумети да црквена традиција не прописује обавезу куповине поклона за домаћина.
Теолог Вук Јовановић истакао је за РТС да даривање не би требало да засени сам смисао славе и да је важније оно што стоји иза поклона – добра намера и љубав.
Зато нема разлога да одлазак на славу представља финансијско оптерећење за госте.
Кафа, вино, чоколада или мали поклон могу бити леп гест, али њихова цена не одређује колико поштујемо домаћина.
Суштина обичаја остала је иста
Од јабуке и неколико коцки шећера до данашњих украсних корпи и скупоцених поклона, начин даривања за славу прешао је дуг пут.
Ипак, оно што повезује некадашње и данашње обичаје јесте жеља да се домаћинима искажу пажња, захвалност и добре намере.
Можда се баш зато кафа, шећер и вино толико дуго задржавају међу традиционалним славским поклонима. Њихова вредност није само у ономе што се донесе, већ и у могућности да се поделе са другима.
Јер суштина славе није у томе шта је гост донео, већ у заједништву, вери и људима који се окупљају око исте трпезе.
Извор: 24седам