Судбина наменске индустрије, сигурност радних места и будућност десетина хиљада запослених и њихових породица широм Србије питања су од националног значаја. Али, очигледно, не за све. Док се окрећу педале, организују журке и износе ставови о томе како нам војна индустрија није потребна, многи радници немају миран сан због бриге за будућност и егзистенцију својих породица.
Посебно забрињава чињеница да иза оних који данас покушавају да се представе као нова политичка снага стоје људи који су већ имали прилику да воде државу. У време њихове власти бројне фабрике су затваране, приватизоване и распродаване у бесцење, војни рок је укинут, а касарне затворене. Фабрике наменске индустрије остале су без довољно посла, док су домаћа производња и одбрамбени капацитети Србије били озбиљно ослабљени.
Последице такве политике осетили су радници, њихове породице, али и држава, која је остала са ослабљеним индустријским и одбрамбеним капацитетима.
Зато се данас с правом поставља питање: колико би оне који су већ једном дозволили гашење производње и урушавање индустријских капацитета заиста занимала судбина наменске индустрије и хиљада људи који од ње живе?
Радници Првог Партизана забринути за будућност
О томе колико су овакве поруке забрињавајуће за запослене најбоље сведоче речи радника Првог партизана из Ужица, Марка Петровића и Младена Митрашиновића, који указују на значај очувања производње, сигурности радних места и будућности породица запослених у наменској индустрији.
Марко Петровић истиче да међу запосленима постоје страх и неизвесност због порука о гашењу наменске индустрије и забрани извоза оружја.
„Искрено, и ја, као и већина мојих колега, осећам велики страх и неизвесност.
Прочитали смо да су студенти, чини ми се у Новом Пазару и Београду, говорили о гашењу наменске индустрије и забрани извоза оружја. То за нас није добро.
Имамо посао, редовне плате и неку сигурност коју смо годинама градили, али се све чешће питам шта ће бити са нама ако се промени власт. Да ли ћемо преко ноћи постати вишак? Да ли ће се наш рад, труд и године проведене на послу одједном занемарити? Да ли ћемо морати да страхујемо за своја радна места, да ли ћемо моћи да плаћамо рачуне, издржавамо породице и планирамо живот као до сада?
Иза сваког од нас стоји породица, кредити, деца, родитељи и свакодневни трошкови. Не тражимо ништа више од могућности да поштено радимо, примамо редовну плату и живимо без страха да ћемо остати без посла уколико на власт дођу они који говоре да им наменска индустрија није потребна“, истиче Петровић.
И Младен Митрашиновић, радник Првог партизана, указује на значај очувања домаће наменске индустрије и сигурности запослених. За раднике, будућност фабрике није само питање производње већ и питање егзистенције њихових породица.
„За нас је најважније да фабрика ради, да имамо посла и да можемо да рачунамо на редовне плате. Од тога живе наше породице. Наменска индустрија није само фабрика и производња, већ и знање, искуство и људи који су годинама градили свој посао. Зато нас брину сви предлози који би могли да доведу до заустављања производње, ограничења извоза и угрожавања радних места. Желимо да наставимо да радимо, да чувамо своја радна места и да будемо сигурни да ће и наше породице имати будућност“, поручује Митрашиновић.
Забрана извоза директно угрожава производњу и радна места
Домаћа наменска индустрија значајним делом зависи од извоза, због чега би евентуална широка ограничења извоза могла да доведу до озбиљних проблема у пословању појединих фабрика. Према наводима представника синдиката и анализама објављеним у медијима, међу предузећима за која се указивало на могуће последице налазе се „Застава оружје“, „Крушик“ и „Слобода“ из Чачка.
Упозоравано је на ризике по исплату зарада, реализацију уговорених послова и очување радних места. Посебно су осетљиве фабрике које велики део своје производње пласирају на страна тржишта.
Зато се поставља питање какве би последице по запослене имала политика која би довела до заустављања или значајног смањења извоза. Мање извоза може да значи мање посла, мање прихода и проблеме у производњи. У најнеповољнијем сценарију, последице би могле да се одразе и на запосленост.
Другим речима, ако фабрике изгубе тржишта и остану без уговора, угрожава се и њихова способност да одрже постојећи ниво производње и исплате зараде. Због тога се питање извоза не може посматрати одвојено од питања сигурности радних места.
Радници не могу да живе од политичких парола. Њима су потребни уговори, сигурна производња, редовне плате и гаранција да ће фабрике у којима раде наставити да послују.
Од урушавања војске до њеног опоравка
Питање наменске индустрије не може се посматрати одвојено од стања Војске Србије. Почетком двехиљадитих година, у време власти Демократске странке и њених политичких партнера, спроведене су реформе које су довеле до укидања обавезног војног рока, затварања касарни и смањења бројних војних капацитета. Последице тог периода остале су један од најспорнијих делова тадашње одбрамбене политике.
Данас, када се Србија годинама уназад улаже у модернизацију војске, набавку савременог наоружања и војне опреме, јачање домаће производње и побољшање материјалног положаја припадника Војске Србије, поново се отвара питање односа према домаћој одбрамбеној индустрији.
Под руководством Александра Вучића, држава је повећала улагања у одбрану, модернизацију наоружања и опреме, као и побољшање услова рада и зарада припадника војске. Домаћа наменска индустрија има важну улогу у том процесу, јер обезбеђује део потреба војске, развија производне капацитете и знање и доприноси економији земље.
Док је у претходном периоду дошло до слабљења бројних војних капацитета, данас је модернизација Војске Србије један од приоритета државне политике. Набавка новог наоружања и опреме, улагање у војну инфраструктуру и побољшање материјалног положаја војника и официра део су процеса обнове одбрамбених способности земље.
Зато се поставља питање да ли би политичке идеје о гашењу наменске индустрије и забрани извоза могле да угрозе резултате постигнуте у претходним годинама. Смањење производње не би погодило само фабрике и њихове запослене већ би могло да има последице и по развој домаћих технологија, извозне послове и дугорочну способност Србије да самостално развија део својих одбрамбених капацитета.
Јака војска не подразумева само добро опремљене војнике и савремено наоружање већ и стабилну домаћу индустрију, стручне раднике, инжењере и технолошко знање. Уништавање или слабљење тих капацитета значило би угрожавање једног од важних ослонаца одбрамбене способности државе.
Будућност наменске индустрије не сме бити предмет политичких експеримената
Стабилна и снажна држава не гради се затварањем фабрика и губитком радних места, већ улагањем у производњу, знање, људе и домаћу привреду. Развој наменске индустрије захтева инвестиције, дугорочне уговоре, освајање нових тржишта и одговорну политику која ће истовремено водити рачуна о безбедности државе и економској сигурности грађана.
Управо зато запослени имају право да знају какви су планови оних који заговарају промене и какве би последице њихове политике имале по фабрике у којима раде. Да ли постоји јасан план за очување производње, извозних послова и радних места? Како би биле надокнађене последице евентуалног заустављања извоза? И на који начин би се обезбедила будућност десетина хиљада запослених и њихових породица?
До сада нису понуђени довољно јасни и конкретни одговори на ова питања. Зато забринутост радника не може да се одбаци као пука политичка полемика.
Данас Србија улаже у модернизацију војске и развој одбрамбених капацитета, а домаћа наменска индустрија представља важан део тог система. Очување производње и радних места зато није само интерес запослених већ и питање економске стабилности и одбрамбене способности државе.
Да ли ће се тај развој наставити и после 25. октобра, питање је које се тиче не само политике већ и будућности запослених, њихових породица и читавих локалних заједница.
Радници Првог партизана и других фабрика наменске индустрије не траже привилегије. Траже сигурност, могућност да раде и пристојно живе од свог рада. Од оних који желе да управљају државом очекују конкретне одговоре, јасан план и гаранције да њихова будућност неће бити доведена у питање политичким одлукама.