Спорт никада није потпуно напустио школске клупе, али је питање колико му данас придајемо значаја.
Иницијативе за снажнију улогу физичког васпитања у образовању поново отварају питање броја часова, стручног рада са најмлађима и доступности спорта сваком детету.
Зашто је важно да професори физичког буду укључени већ од првог разреда и шта би систем требало да промени?
Школа није само место на којем деца уче да читају, пишу и рачунају. Она би требало да буде и место на којем уче да се крећу, развијају своје способности, стичу самопоуздање и здраве животне навике. Ипак, у времену у којем физичка активност најчешће уступа место технологији, поново се поставља питање – да ли је физичко васпитање добило значај који заслужује?
Градска одборница за омладину и спорт града Новог Сада Тања Медвед истиче у разговору за Тањуг да није реч о враћању спорта у школе, већ о враћању физичког васпитања међу приоритете образовања.
“Не бих рекла ‘повратак спорта у школе’. Пре бих можда истакла повратак физичких активности, односно повратак предмета физичког на пиједестал образовања. Осим оних моторичких способности које се усвајају кроз физичко, односно унапређују и раде кроз предмет физичког васпитања, такође се поспешује и тај однос који касније утиче и на њихову концентрацију, пажњу деце, на однос према обавезама, на однос према тешким стварима, да нешто треба превазићи, нешто треба урадити, решити“, истакла је Медвед.
Управо на тим принципима заснована је и иницијатива да се настава физичког васпитања додатно оснажи у најранијем школском узрасту.
Једно од кључних питања јесте ко би требало да ради са децом у периоду када се формирају основне моторичке способности. Док наставу у нижим разредима углавном изводе учитељи, заговорници промена сматрају да би професори физичког морали да имају знатно важнију улогу.
“И то јесте била једна од иницијатива, док сам била у Народној скупштини посланица и председница Скупштинског пододбора за спорт, да се предмет физичког васпитања заиста истакне и да се наставници физичког васпитања баве превасходно децом узраста од првог до четвртог разреда. Јер, стручно гледано, деца узраста од пет до 12 година, то је есенцијални узраст у коме они треба да усвоје све моторичке способности, значи да их унапреде, да усвоје сва моторичка знања, и на тај начин их припремамо да могу да уђу и у спорт“, објашњава Медвед.
Професор физичког није само неко ко организује утакмицу или показује вежбу.
Његов задатак јесте да препозна могућности сваког ученика, прилагоди оптерећење, прати развој и, када је потребно, укаже на потешкоће које би касније могле да утичу на здравље. За такав рад неопходно је стручно знање. А управо је то, сматра Медвед, један од најважнијих разлога за веће укључивање професора физичког у наставу са најмлађима.
“Када говоримо о значају рада наставника физичког као адекватно академски образованог човека, који, између осталог, у наставном плану и програму рада и тренутном сада, има за обавезу да од трећег разреда тестирају школску децу, а та тестирања су неопходна како би они проверили не само њихове моторичке способности, али такође да би могли да припреме наставу, односно рад директан, индивидуалан са децом, у случају да треба да дође до неке корективне гимнастике или нечега што је неопходно, али и такође да унапређују тај њихов моторички напредак“.
С тим у вези, Факултет за спорт и физичко васпитање у Новом Саду увео је избори предмет школског спорта, али као први и једини са таквом праксом у нашој земљи “Школски спорт као предмет на факултету смо увели пре неколико година са новом акредитацијом и са тим новим планом и школски спорт је на мастер студијама изборни предмет који се одвија у летњем семестру, значи једносеместрални предмет је и он је изборни. Није да га сви студенти похађају, него они имају четири изборна предмета, бирају, један део студената слуша и тај школски спорт.
Заправо, имали смо намеру да припремимо те студенте за њихов сутрашњи посао, где ће они радити као професори, наравно мастер професори физичког васпитања. Имаће контакт са тим школским спортом, организоваће такмичења, наравно, ући ће у тај систем и да имају нека сазнања о томе, да знају како да мотивишу децу и да знају у томе како да се понашају, како да то све организују.
Заправо, школски спорт у школама није наставни предмет.
Ми њих припремамо за професоре за предмет физичко и здравствено васпитање. Школски спорт није предмет, него је заправо синтеза свих ваннсатавних активности, школских секција и тих школских такмичења“, каже за Тањуг професорка овог факултета Илона Михајловић.
Да потреба за променама није само теоријска, показује и искуство наставника који су у школским салама провели деценије. Вук Мартиновић, професор физичког васпитања у београдској Основној школи “Лаза Костић“, примећује пад моторичких способности ученика.
Истовремено, указује и на све веће школске обавезе, због којих деци остаје мање времена за кретање.
“Ми смо држали наставу трећем и четвртом разреду. Међутим, нови Закон о основној школи је избацио нас наставнике. Остало је сто и нешто наставника физичког васпитања без посла и то је пребачено на учитеље. И добро је, учитељи на својим факултетима имају предмет Физичко васпитање и они су обучени, у принципу да држе наставу физичког. Али знате како, ужа струка је ужа струка. Шта бих ја урадио? Повезао бих вртиће са школицама спорта, да се то некако обједини, да се покуша да се направи нека врста субвенције – јер су у питању деца. Страховито је.. Ево можете да одете и до Факултета нашег за спорт и физичко васпитање, па да питате. Они ће вам егзактно рећи, тачно статистички колико то рапидно опада и колико је све то алармантно. Телефони су мислим, информатичке технологије су децу стварно уназадиле пуно. А видим да се и родитељи и ми наставници боре врло јако и врло је, што се каже – противно свему ономе што би требало да се дешава на теренима и на игралиштима и било где на отвореном простору“.
Један од покушаја да се на такве изазове одговори био је пилот-пројекат “Свако дете има право да одраста здраво“, у којем је, према речима Медвед, учествовало 137 школа.
Циљ није био само да деца буду физички активнија, већ и да се у пракси сагледају ефекти редовног вежбања на њихово понашање, пажњу и школске обавезе. Према речима Тање Медвед, повратне информације учитељица показале су позитивне промене у понашању деце током саме наставе.
“И управо је пројекат ‘Свако дете има право да одраста здраво’ био тај који је требало да покаже и докаже да пет пута физичке активности деци, посебно у основношколском узрасту, превасходно од првог до четвртог разреда, искључиво утиче на њихово здравље, али и на њихову концентрацију и пажњу. И кроз упитнике, одговоре које смо добијали од учитељица, то се заиста примећивало, зато што учитељице воде све часове, па су имале већу, хајде да кажемо, могућност да то испрате, да су деца имала много већу пажњу на другим часовима, много већу концентрацију“.
Међутим, више физичке активности не значи нужно и изградњу нових фискултурних сала у свакој школи. Важно је и боље коришћење постојећих капацитета, укључивање локалних спортских објеката, али и организовање наставе на отвореном.
“Ми смо радили јавне родитељске састанке широм Србије. И на тим родитељским састанцима смо ишли у саставу Министарства образовања, Министарства здравља и Министарства спорта. И свако из свог домена говорио шта су и законске могућности, шта све може да се уради и на који начин треба да се уради. Између осталог, Министарство образовања је водило трибину, односно панеле те које су држали на тим родитељским састанцима, који су више били усмерени за директоре школа него за родитеље. А то је, једна школа – које све могућности има, а не користи их у смислу и финансирања за реновирање, за, не знам, дограђивање чак делова спортске сале или било ког другог објекта, али тад смо причали конкретно о спортским потребама“, јасна је Медвед.
Али, повратак физичког васпитања у фокус образовања подразумева и нешто више од броја часова и расположивих терена.
Школски спорт требало би да буде доступан и деци која не тренирају у клубовима, која нису изразито талентована или немају амбицију да једног дана постану професионални спортисти.
“Школе се стварно труде, ево барем школе овде у граду Новом Саду где ја, конкретно живим и радим, познајем јако много колега, ми имамо овде такође један добар пројекат ‘Спорт у школе’ који се развио на територији читавог града. Обухваћене су све основне школе на територији града, то је неких 36, 37 школа и ту постоји програм бесплатног вежбања за децу. Значи, као спортске секције које су некада биле, то је враћено. Колеге које су на или на бироу или су наставници у тим школама па им недостаје део норми, на тај начин допуњују и раде са децом. Тај програм је апсолутно бесплатан, води се рачуна и о школама где се која активност спроводи, да то буде нешто што је већ за ту школу традиционално повезано“, истиче за Тањуг Бранислав Тешић, председник Савеза за школски спорт АП Војводина.
Јер, основни циљ није стварање шампиона, већ генерација које ће разумети значај кретања и усвојити навике које ће их пратити читавог живота.
“Али, оно што је најбитније од свега, прво – заиста ће усвојити сва моторичка знања и способности које су му неопходне за живота, научиће како да се понаша према свом телу, научиће како да подигне свој ниво самопоуздања, самопоштовања, толерантности, помагања другом, па чак и када се дође до неког проблема и кад се ‘пофајташ‘ са неким, то траје ту тренутно, не памти се и не носи се кући, па сад још месец дана не причамо. То су све ствари које се, заиста, кроз физичко васпитање – зато се тако и зове предмет – стичу. Сходно томе, сви они који одлуче да остану у спорту, било то професионално. полупрофесионално или аматерски, управо им та стечења знања помажу да увек теже да постану шампиони. Шта год да раде“, нема дилему Медвед.
Зато питање повратка спорта у школе није само питање спорта, већ и образовања, здравља и одговорности према будућим генерацијама. А, да управо школски спорт може да буде почетак нечега много већег, потврђује и искуство Тање Медвед.
Њен пут од школских секција до врхунског рукомета почео је управо у школском окружењу, где је кроз прве тренинге и дружење са вршњацима развијала интересовање за спорт. Такав пут, међутим, не мора да буде циљ сваког ученика.
Много важније је да школа пружи прилику свој деци да се упознају са различитим спортовима и пронађу активност која им одговара.
“То је та заинтересованост и мотивација коју ја сматрам да, и причам из мог личног искуства, шта је и мене повукло, јер и ја сам из школе прво школске секције, па онда као трећа екипа клуба која је ту радила са нама, са децом из школе, конкретно Прва војвођанска бригада у Новом Саду, па смо се онда тако, како смо напредовали, тако смо одлазили даље у другу екипу, па у прву. Али све се дешавало око школе“.
Улагање у професоре физичког, њихово знање и свакодневни рад са децом могло би да буде један од најважнијих корака ка променама. “Значи, да се свако дете бави спортом, да свако дете има приступ физичкој активности, да би оно било бесплатно, морамо да га вратимо у школе, значи фокус мора да буде у школама. Кроз физичко васпитање ће стећи све оно о чему ми данас причамо, да имамо проблем, да се суочавамо са проблемом и да га треба решавати“, закључила је Медвед.
Јер, ако је школа место на којем се стичу знања за живот, онда би и физичка активност морала да буде њихов неизоставан део. Јер, циљ школског спорта није да свако дете постане шампион, већ да свако дете добије прилику да одраста здраво.
А највећа победа физичког васпитања није медаља око врата, већ генерација којој кретање постаје начин живота.
Извор: Танјуг