Док већина младих људи срећу и сигурност тражи на градском асфалту, Јелена Тодоровић и њен супруг Александар направили су потпуно супротан корак. Жеља да својој деци обезбеде здравије одрастање ван градске гужве пресудила је да донесу велику животну одлуку. Пре готово једне деценије, ова храбра жена одлучила је да стабилан државни посао медицинске сестре и живот у урбаној средини Чајетине замени миром природе, радом на земљи и сеоским туризмом. Данас је њихово имање у селу Голово, једно од најпосећенијих аутентичних уточишта на Златибору.

По образовању медицинска сестра, Јелена је годинама радила у Дому здравља у Чајетини. Њен радни век био је испуњен великом одговорношћу и изазовима – од стресних интервенција у хитној служби, преко бриге о старима у улози геронто-домаћице у удаљеним селима, па све до рада у дневном боравку „Зрачак“ за децу и младе са сметњама у развоју. Ипак, одлучила се за велику промену и излазак из своје зоне конфора. Прешли су са своје троје деце у Голово и због те одлуке се никад није покајала.
– Сваки посао има своју тежину, али живот на селу има бројне бенефоте. Дан почиње рано, а завршава се касно. Цео дан је испланиран, од храњења животиња, рад у врту, око кућица и гостију, потом обавезе око деце. Дан буде дуг, али и јако леп. Никада сада не бих ово што овде имам мењала за живот у било ком граду. Буде понекад тешко да се све стигне, али кад је нешто твоје и кад радиш срцем све се успешно заврши, каже Јелена за РИНУ.

Почетак није био лак јер на имању није било ни воде ни струје, али су заједничким снагама и упорношћу све обновили од нуле.
– Ми смо почели од 2012. године да долазимо на ово имање које је било поприлилчно зарасло у коров, нико није крочио годинама. Затим, након што смо га мало адаптирали 2015. године смо прешли да живимо овде, а конкретмо туризмом се бавимо од 2018. године, додаје Јелена.

Иако им првобитни план није био да се баве туризмом, већ искључиво сопственом пољопривредном производњом, лепота обновљеног имања брзо је привукла прве посетиоце. Ослушкујући потребе гостију жељних тишине и нетакнуте природе, Тодоровићи су 2018. године званично закорачили у свет сеоског туризма.
– Бавимо се пољопривредом, имамо своју здраву храну на коју сам поносна, али и наравмо бавимо се сеоским туризмом. Нудимо смештај у дрвеним кућицама и домаћу храну. Туриста овде код нас добија ноћење, са доручком или пун пансион. Овде је јако лепо, мирно, природа овде заиста прича најлепшу причу. Овде у Голово обожавају да дођу људи из великих градова како би се одморили од гужве и стреса. Дрвене куће су заиста аутентичне, добар сан је загарантован. Свака кућица има своје име, добијала су имена по нашој деци Николини, Анастасији и Матији, али највећа кућа добила је име по мени. Имамо у плану да ширимо капацитете, јер је заинтересованост јако велика. До сада смо користили субвенмције само локалне самоуправе, јер за државне нисмо могли да испунимо услове, каже ова вредна Златиборка.

Деца срећна одрастају на селу
Њихова деца Николина, Анастасија и Матија такође знају да раде све сеоске послове и немају дилему при избору места за живот.
– Ја сам баш срећан што живимо на селу, природа И жвотиње су свуда око нас. Хранимо их, појимо, имамо коке, козице, јарца смо морали да вежемо јер стално јури козе. Маце су ту да лове мишеве. Играмо се пуно, волимо кад дођу гости И ту увек буде још деце, тако да баш нам буде лепо. Никад ми није жао што не живим у граду, рекао је једанаестогодишњи Матија.

Ово двоје малишана, али и њихова старија сестра на најбољи начин показују да одрастање на селу, далеко од градске буке и ужурбаности, деци пружа оно највредније, а то је слобода да истражују, уче из природе и расту у хармонији са светом око себе. Сваки дан проведен на свежем ваздуху, у игри на ливади и бризи о домаћим животињама, гради у њима емпатију, одговорност и љубав према животу.
Рина

