Био је други дан православног Васкрса када су, 12. априла 1999. године, авиони НАТО алијансе ракетирали путнички воз на улазу у Грделичку клисуру чиме су починили стравичан злочин над недужним цивилима.
НАТО агресор је бомбама 78 дана немилосредно засипао нашу земљу, а гранатирање воза пуног путника један је од најтрагичнијих догађаја из тог периода који ће остати у трајном сећању свих грађана Србије.
Најмање 15 изгубљених живота и неколико десетина повређених људи трагичан су биланс безумног чина светских моћника који у свом крвавом пиру, упркос међународном праву, нису поштедели ни цивиле, а онда су их и дотукли тако што су их назвали „колатералном штетом“.
Међународни путнички воз 393, који је саобраћао на релацији Београд – Ниш – Скопље, стигао је у лесковачку железничку станицу пун путника. Наши бројни саговорници су свих ових година сведочили да у њему није било војске. Вагони воза били су испуњени цивилима који су и током тог злог времена покушавали да живе нормалним животом. Упркос страху и стрепњи, није било ни помисли да ће воз бити нечија мета.
Када је, током свог последњег путовања, стигао пред Грделичку клисуру, у тренутку док је прелазио Бистрички мост на Јужној Морави, бомбардован је са два пројектила. Прва ракета је локомотиву и први вагон, који су тек прешли мост, одбацила далеко од места страдања. Погодила је почетак другог вагона, док је други пројектил спржио трећи и залепио за шине четврти вагон, а још две ракете су пале на оближњи друмски мост на некадашњем ауто-путу.
Годинама смо бележили сведочења очевидаца. Они су нам причали о деловима тела којих је било на све стране. Носила их је и река, а неке су скидали са грана дрвећа. Гелера и крви било је свуда. Чуо се лелек преживелих путника, док се у околини, прекривеном крвљу, дуго осећао мирис спржене коже.
Међу жртвама је био и шестогодишњи Бранимир Станијановић из Алексинца, који је у возу ужаса страдао са оцем Видосавом и мајком Дивном. Прва НАТО ракета прекинула је и снове двадесетпетогодишњих супружника Ане и Ивана Марковића. Обоје су, као најбољи постдипломци Природно-математичког факултета у Нишу, радили као истраживачи у лесковачкој фабрици лекова „Здравље“.
Као и свих година до сада на месту трагедије и болног сећања биће одржано комеморативно окупљање, а крај споменика са поруком: „Не треба се бојати људи већ нељудског у њима“ биће запаљене свеће и положени венци и цвеће. Путнички воз ће застати на одавно обновљеном Бистричком мосту и својом сиреном поново преплавити долину реке сећањима на злочин који ће обележавати и генерације које тек долазе.
ЛАЖ ПОСЛЕ ЗЛОЧИНА
После тврдњи да је пилот схватио да воз стиже на мост тек када је било касно да заустави ракете установљено је да је снимак који је емитован, као доказ за ове наводе, био убрзан скоро пет пута чиме је лажирана и брзина воза. Од јачине експлозије из лежишта су избацивана врата и прозори околних кућа, а мештани су видели густ дим и преживеле путнике који су се извлачили кроз прозоре воза и, страхујући од новог напада, бежали ка пољу.