У последњих четрдесетак година глобална економија бележи фасцинантан раст продуктивности – у неким секторима вишеструко већи него седамдесетих. Технологија је експлодирала, аутоматизација је преузела огроман део посла, радници су постали ефикаснији него икада. Међутим, чини се да је једини који је од тога стварно профитирао – власник капитала.
Плате јесу расле, али симболично и селективно. Реалне зараде у многим земљама Запада стагнирају или чак падају, док трошкови живота расту. Док просечан радник ради дуже, користи мање одмора и плаћа више за стан, храну и струју, његови реални изгледи за „амерички сан“ све више бледе. Друштвена покретљивост је успорена, средња класа се тањи, а оно што је некад био средњи слој данас често значи живот од плате до плате.
Где је запело?
Одговор је једноставан и неугодан: у прерасподели. Профит који настаје захваљујући већој продуктивности не одлази више пропорционално раднику, већ остаје у џеповима компанија и акционара.
Концепт „трицкле-доwн економије“ – да богатство које се слије на врх друштвене пирамиде некако „процури“ и до основе – показао се као мит. Или још горе – као политичка бајка за одрасле. У реалности, капитал тежи да се акумулира, а не да цури.
Статистика је неумољива. У Америци је у периоду од 1979. године до данас продуктивност рада порасла за више од 60 одсто, док су реалне плате просечног радника једва више за око 15 процената. У Британији је слична слика – раст БДП-а не прати раст зарада, а класне разлике постају све израженије, и то не само у приходима, већ и у приступу образовању, здравству, па и основним условима становања.
Запањујуће је да се данас, упркос технолошкој револуцији, осећај економске сигурности смањује. Некада је посао у фабрици, пошти или железници гарантовао стабилан приход и пензију. Данас и са мастер дипломом и радом у дигиталном сектору многи стрепе од ненаданог отказа, раста кирије или још једног „трошка изненађења“ у маркету. Привремени уговори, рад на пројектима или као предузетник – све су то симптоми система који више не нуди сигурност, већ стални стрес.
Ако је економски колач већи него икад, зашто је све мање мрвица на тањиру обичног човека?
Код нас је транзиција донела своје посебне зачине. Иако статистика воли да покаже раст плата у номиналним износима, грађани Србије то тешко осете у пекари, на пумпи или приликом плаћања рачуна за грејање. Просечна плата расте, али инфлација, трошкови становања и хране расту брже.
Повратак социјалне равнотеже?
У последње време све чешће се чују захтеви за промену модела: од јачања синдиката, преко захтева за универзалним основним дохотком, па до закона који би ограничили разлике у платама између највиших и најнижих у компанијама.
У Сједињеним Америчким Државама радници Амазона и Старбуцкса све чешће дижу глас, а у Европи синдикални протести постају свакодневица.
Немања Антић, економски аналитичар, каже за Бизнис.рс да крива реалних надница, која расте спорије од криве потрошње, зависи од државе до државе. Он тврди да је у нашем делу света заиста чињеница да је раст реалних плата спорији од раста инфлације.
„Један од разлога због којих трошкови расту брже од реалне надница јесте сама природа капитализма који подстиче дивергентне процесе. То значи да су богати све богатији, а сиромашни све сиромашнији. Практично се огромна количина утицаја и новца акумулира кроз медије, банкарство, фондове… пре свега на америчком Волстриту, али и у Европској унији. Све то иде из прираста вредности, али често и из прерасподеле нижих и средњих доходака. Просто, капитализам има ту једну инхерентну ману да повећава сиромаштво у релативном смислу, али и богатство на другој страни. Али томе није крив сам капитализам, и ми људи као такви смо допринели томе“, оцењује Антић.
Он додаје да посебан удар осећају Европа и САД, зато што су радници у Азији и Латинској Америци много продуктивнији у одређеним секторима и постали су супериорни на неким позицијама, па је део новца и вредности зарада отишао тамо.
„Радна снага која је остала у Америци и Европи не може да се трка са њима и онда када се то ‘преспоји’ кроз токове новца, трговину и међународне односе имате ситуацију да одређени људи осећају да су раније живели много боље него данас“, наглашава Антић.
Питање је да ли је могуће вратити духа из боце – ону економску логику где је рад исплатив, а плата довољна за достојанствен живот. Јер ако се рад не исплати, а живот постаје прескуп, онда више не говоримо о економском изазову, већ о друштвеној кризи.
Бизнис
